Kako bi prikupio novac za putovanja Vujić, pored toga što se bavi naučnim radom, vozi taksi. Od mušterija, koje su često stranci, prikuplja informacije o zemljama koje planira da poseti.
Na prvo putovanje krenuo je 2011. godine. Iritiran izjavom jednog političara da Srbija treba da postane normalna zemlja, uputio se na sever Evrope da vidi šta to znači, jer je shvatio da neprekidno istu rečenicu sluša od, kako kaže, nekompetentnih ljudi. Zainteresovala me je država kao društvena tvorevina, ono što je reguliše i čini takvom kakva jeste, kaže Vujić.
„Država je zapravo ukupan doživljaj koji ljudi, stanovnici određene teritorije imaju prema tom fenomenu. To u velikoj većini slučajeva uopšte ne mora da bude naučno zasnovano, istorijski i činjenično potkrepljeno, prosto je doživljaj takav. A kad se dešavaju neke krupne društvene promene, one i nastaju na bazi tog doživljaja, a ne činjenica. Činjenice obično iznosimo kao argument, ali doživljaj presuđuje da li nešto volimo ili ne volimo. Države su prilično šarene, ja sam u stvari hteo da vidim kako ti ljudi žive tamo, kao običan narod, koje probleme imaju, gde su u odnosu na nas, jesmo li mi evropski narod ili ne, gde pripadamo, da li smo Istok ili Zapad, da li razmišljamo pragmatično ili smo u potpunoj zabludi“, objašnjava ovaj svetski putnik.
Nenad Vujić putuje sam, jer je tako sigurno upućen na ljude koje sreće na ulici, u hotelima, po prodavnicama ili pijacama. Njegove neobične ekskurzije najčešće traju po 40 dana. Zanimaju ga prirodne lepote, obavezno mora da vidi prestonice i najveće gradove država kroz koje prolazi, njihove istorijske i kulturne znamenitosti.
Obišao je sve velike, ali i teritorijalno male države Evrope, Lihtenštajn, Andoru, San Marino. Najčešće su to kružne rute. Takav put, na prevoznom sredstvu kao što je motocikl, često je veoma naporan, sa visokih planina spušta se na more i obrnuto.
Da je potrebno napraviti temeljnu pripremu pre puta, a posebno upoznati se sa političkim prilikama, čovek koji želi da upozna što više država sveta shvatio je kada je sasvim slučajno dospeo u militarizovanu zonu Pridnjestrovlja. Odlučio je da skrati put od Kišinjeva do Kijeva i našao se pred rampom. Šok je bio obostran, nakon početnog nerazumevanja, potpuno neočekivano, proveo sam prijatno vreme s vojnicima, priseća se Vujić.
„Ljudi koji čuvaju rusku granicu su vrlo odgovorni. Možete s njima verbalno da uđete u bilo kakav kontakt, ali to ne znači da oni imaju propuste na poslu, da ga rade lošije. Na ulasku u zemlju video sam izuzetno lepu devojku, pitao sam je da li ima ovlašćenje da me uhapsi, da lepo popričamo bez tenzije. Ona se nasmejala i rekla da može to da uradi, ali da je uverena da ću lepo proći u Rusiji, da ću da se snađem. Nijednog momenata je nisam omeo, tu obavezu da bude ljubazan i prihvati šalu nema niko u vojnoj zoni“, kaže Vujić.
On dodaje da ovakva putovanja razbijaju mnoge predrasude, koje su nam nametnute, i generalne ocene država i nacija. Iako za Britance važi da su hladni i da kao bivša kolonijalna sila strance gledaju na poseban način, to nije tačno, običan narod je svuda iskren i dobar, pa i tamo, kaže Vujić.
„Narod u Velikoj Britaniji je verovatno kroz svoju istoriju naučio da potpomaže poduhvate. Tamo nikome nije palo na pamet da sam ja špijun, ali sam im bio zanimljiv, pitali su odakle sam i kakve su mi namere. Jednostavno, svaki pojedinac tamo je tražio način da učestvuje, da mi nekako pomogne, da bude deo poduhvata, da zna da je uradio nešto korisno“, priča Vujić glavni utisak sa Ostrva.
S druge strane, u Rusiji je na svakom mestu vidljivo koliko su obični ljudi informisani, ali pre svega obrazovani. Svašta možete da čujete od običnog naroda, pametne stvari na teme koje na Zapadu nikog ne zanimaju, zaprepastio sam se kada sam na putu između Moskve i Sankt Peterburga u šumi porazgovarao sa ženom koja je prodavala domaće proizvode od šumskih plodova.
„Bili smo sami u toj nepreglednoj šumi, zaintrigirala je moja zastava, na motoru imam zastavicu Srbije. Odmah me je pitala da li je Srbija mnogo postradala tokom NATO bombardovanja, pitala me kako je narod prošao kroz sve to, a zatim rekla da je nju sramota što nam Rusija tada nije pomogla“, priseća se naš sagovornik.
U poređenjima Istoka i Zapada često razmišlja o pojmu demokratije. Kaže da smo i kod te teme puni predrasuda, posebno kada mislimo da u Rusiji žive samo Sloveni. Nismo svesni da je to zemlja sa jako puno nacija i religija, a država im omogućava da žive skladno, harmonično, kaže sagovornik Sputnjika.
„Tu ne treba da se stvara neko društvo da bi ti različiti narodi mogli da žive zajedno, oni oduvek žive zajedno, bez problema, oni su Rusi i žive u svojoj državi. Tu nema nejasnoća. Na Zapadu je možda potrebno da to stavite u Ustav. Ovde to nije potrebno, vidimo i u medijima, Putin ide da ruča s nekim ljudima u udaljenim krajevima, ne znam da li je to neki ’indijanski‘ narod, imam strašno neznanje o tim krajevima koje bi morao da vidim“, otkriva Vujić deo sna o novom putovanju.
Dodaje da se u Francuskoj, koju smatra predivnom zemljom bogate istorije, dešava nešto strašno što do kraja nije razumeo. Upoznao sam tinejdžera kome je moj motor bio veoma zanimljiv, ali i činjenica da sam došao iz udaljenih krajeva. Bio je to tinejdžer islamske veroispovesti koji je bio veoma komunikativan i prijateljski nastrojen, priseća se neobični bajker.
„U tom razgovoru mladić mi je rekao da sam drugi hrišćanin koga upoznaje. Govorimo o Lionu, to je veliki grad, a on je uspeo da se zatvori u svoju kulturu u okviru hrišćanske države i da živi sa svojim ljudima na način kako je smatrao da treba ili su mu tako nametnuli i ne izlazi iz tih okvira, iako je u Evropi“, zapanjen je Vujić.
Ove godine želi da upozna po mnogo čemu jedinstvene delove Rusije, da ode na Krim, vidi Bajkalsko jezero i stigne do dalekog Vladivostoka, ako se za to steknu uslovi. Put je skup, ali se nada pomoći svih koji smatraju da je reč o korisnom istraživanju.
Na kraju razgovora za Sputnjik naučnog saradnika Ekonomskog instituta, taksistu, bajkera i svetskog putnika smo pitali da li je već došao do odgovora na pitanje koje ga je pokrenulo, da li je Srbija na Istoku ili Zapadu.
„Srbija je Zapad na Istoku i Istok na Zapadu, u svakom smislu. Ako se vozite recimo od Gibraltara, koji može da bude početak Zapadne Evrope, to su sitne razlike, Evropa je hrišćanska, ako zanemarite razlike u ’arhitekturi‘. Mi smo toliko Evropa, da ona toga nije svesna. Ali je, sa druge strane, i Istok naš, mi smo njegovi, samo što smo na Zapadu. Možda je ambiciozno reći, ali kada je došlo do namere da se napravi Sankt Peterburg i da bude nešto što je zapadno, a rusko, pa mi ovde već takvi postojimo oduvek“, zaključuje Nenad Vujić u razgovoru za Sputnjik.