Uprkos činjenici da su SAD predvodile međunarodnu koaliciju u borbi protiv DAEŠ-a u Siriji, teroristi u toj zemlji nisu pobeđeni zahvaljujući njima, već naporima armije predsednika Asada i snagama Ruske Federacije koja im je pružila jaku podršku. Takođe, nakon što je verbalni sukob Vašingtona sa Severnom Korejom užasnuo svet jer je došao gotovo do ivice nuklearnog rata, Donald Tramp je odlučio da ipak „spusti loptu“ i iskaže spremnost za razgovore sa Kim Džong Unom pod, kako je rekao, „određenim uslovima“.
Pompezne najave da će se SAD povući iz nuklearnog sporazuma sa Iranom po svoj prilici će se, ako je sudeći po izjavi državnog sekretara Reksa Tilersona da vlada priprema promenu zakona na osnovu kojeg su SAD 2015. pristupile tom sporazumu, završiti tako da će Amerika ipak ostati pri tom sporazumu i bez dodatnih sankcija Iranu. Ne treba zaboraviti ni poslednji fijasko Vašingtona u UN, kada je većina zemalja-članica Svetske organizacije ostala gluva na ucene i odbacila Trampovu odluku da Jerusalim proglasi glavnim gradom Izraela.
Šta sve ovo govori o američkoj spoljnoj politici i zašto Bela kuća i Stejt department neprestano pale i gase vatru u svetu, otvaraju nova žarišta kako bi „zataškala“ poraz na prethodnom?
Politički analitičar Dragomir Anđelković ocenjuje da se SAD nalaze u jako kompleksnoj situaciji, pre svega zbog unutrašnjih odnosa.
„Iznutra gledano, to kao da nije jedna zemlja već konfiguracija nekoliko država sa protivrečnim ideologijama. Imamo američku ’duboku državu‘, jedan deo upravne strukture koja je nasleđena iz prošlog vremena, i iako ni ona sama nije homogena, potpuno je suprotstavljena Trampu i njegovoj administraciji. Zatim imamo Trampa sa njegovim okruženjem, koji namerava da vodi bitno drugačiju politiku od onoga što je ranije radila američka ’duboka država‘, odnosno njoj blizak državni vrh. Tu se, dakle, radi o sukobu onih koji su zagovornici američkog klasičnog imperijalizma, državnog pragmatizma u devetnaestovekovnom smislu, koji se bore za interese američkih elita, i onih koji su zagovornici jedne vrste mondijalističkog kompleksa, odnosno borbe za interese anacionalne, evroatlantske elite. Ni jedno ni drugo nije dobro za svet, ali svakako je za većinu zemalja manje loše ono što oličava Tramp, kao jedna vrsta američkog nacionalizma, spram onog drugog pristupa, koji zagovara jednu vrstu neoliberalnog, mondijalističkog ideološkog pogleda“, kaže Anđelković za Sputnjik.
U takvim okolnostima, napominje naš sagovornik, Amerika je potpuno nehomogena i u svojoj spoljnoj politici.
„Jedno povlači Tramp sa svojom ekipom, a treba opet imati na umu da unutar nje postoje različite lobističke grupe i različite interesne zajednice. Nešto drugo pak radi ’duboka država‘, koja je i sama podeljena u razne frakcije. Sve to zajedno izaziva potpuni haos. Amerika više nema puni zamah da bilo šta uradi jer je različite grupe uvlače u različite poduhvate, različite sukobe, i tu nema više one energije koja je ranije postojala da se homogeno nastupi. Ovakva Amerika je vrlo opasna za svet jer je nepredvidiva i ko zna šta sve može da učini, ali je vrlo opasna i za sebe jer više nema potencijal da bilo šta izgura do kraja, a u takvim okolnostima se obično unutrašnja kriza dodatno produbljuje“, upozorava Anđelković.
On dodaje da bismo američku spoljnu politiku mogli da uporedimo sa sovjetskom iz, na primer, ranih dvadesetih godina prošlog veka.
„Tada smo imali Staljina, Trockog i predstavnike različitih ideoloških smerova koji su kroz Kominternu pokušavali da urade sve ono što su oni lično smatrali da treba, pa je sovjetska politika sve do kraja dvadesetih godina bila potpuno heterogena. To se sada dešava u Americi, naravno, na nešto drugačiji način“, zaključuje Anđelković za Sputnjik.