Poništavanje vodi u poraz: Zašto su SAD izgubile od Irana? /video/

Zahvaljujući profesoru Draganu Simiću, ne tako davno gostovao je i u Beogradu, što je važno koliko za mlađe kolege, toliko i za deo akademske zajednice koja se ovim temama zanima. Ipak, za njega su vodeći zapadni mediji zatvoreni.

Defiluju tim medijima razni politički podobni likovi koji svašta „smatraju“, teško ih je i popamtiti, ali za ljude sa integritetom i nespornim znanjem tu mesta nema. Duboka država poznatom profesoru političkih nauka sa Univerzitetu u Čikagu nikada nije oprostila tezu iznetu 2012. godine kako bi iransko posedovanje nuklearnog oružja zapravo stabilizovalo Bliski istok.

Zatim su se na tu tezu nadovezale i one o odgovornosti političkog Zapada, a pod tim se prvenstveno misli na SAD, za izbijanje rata u Ukrajini. Shodno svojim teorijskim postavkama zaključio je kako pretvaranje Ukrajine u „zapadni bedem“ predstavlja egzistencijalnu pretnju za Moskvu i da je oružani sukob za Rusiju, iako destruktivan, racionalan izbor pošto predstavlja odgovor na bezbednosne probleme.

Ipak, kultura izopštavanja u ovom slučaju ne donosi očekivane rezultate. Miršajmer je isuviše „velika figura“ da bi se njegovo mišljenje tek tako „preskočilo“, pa se snimljena predavanja ili gostovanja u raznim podkastima šire društvenim mrežama. Čuveno predavanje o Ukrajini od pre deset godina, na primer, samo na jednoj platformi ima više od 30 miliona pregleda.

Elem, još juna 2025. godine nakon što je Benjamin Netanijahu proglasio pobedu nad Iranom u dvanaestodnevnom ratu Miršajmer je tu proklamaciju označio besmislicom i potez izraelskog premijera uporedio sa „karminisanjem svinje“.

Ovu ilustraciju opet je iskoristio nakon izjava Donalda Trampa i Pita Hegseta o „pobedničkom“ primirju sa Iranom i započinjanju pregovora u Islamabadu.

Na čemu bazira svoju trvdnju? SAD su ušle u rat sa četiri cilja: promena režima, uništavanje kapaciteta za obogaćivanje uranijuma, lišavanje Irana balističkih raketa dugog dometa i sprečavanje Teherana da u budućnosti podržava jemenske Jute, Hamas i Hezbolah.

Nijedan od četiri cilja nije realizovan. Pri tome, treba podsetiti da je Tramp 2025. godine objavio kako su iranski kapaciteti za obogaćivanje uranijuma uništeni. Zašto se to opet navodilo za ratni cilj ako je već ranije završeno?

I ne samo to, iranske snage su zatvaranjem Ormuskog prolaza (ili tačnije rečeno – otežavanjem prolazaka kroz ovaj prolaz) indukovale krizu na globalnom tržištu energenata čije će posledice biti veće od Prvog naftnog šoka. Plus, ovome treba dodati i da je Iran „polupao“ američke vojne baze na Bliskom istoku građene i raspoređivane decenijama. SAD više nemaju ofanzivni potencijal kao ranije, njihove vojne akcije sada više zavise od drugih faktora i indikatora. Ovakav ishod čini da je pozicija Izraela gora od američke. SAD mogu preživeti bez kontrole Bliskog istoka, za Izrael se ovakvim ishodom pojavljuju nove bezbednosne, čak i egzistencijalne pretnje.

Avantura u Iranu i američki poraz svakako će biti pripisani Donaldu Trampu, mada je, istini za volju, ovaj napad razmatran i pripreman godinama unazad, može se konstatovati čak i decenijama unazad.

U Vašingtonu je bilo i ostalo previše zainteresovanih i motivisanih da se izvrši „masivni udar“ po Iranu, od „naftnog lobija“, preko proizvođača oružja, do stratega koji su na stanovištu kako se globalna hegemonija može sačuvati samo velikom „ratnom pobedom“.

Podrazumeva se, među zainteresovanim i motivisanim su i brojni uticajni predstavnici jevrejske zajednice i „izraelske struje“ koji utiču (do određene mere) na proces donošenja odluka u američkom političkom sistemu.

Iz ovog razloga, poraz u Iranu o kom govori Miršajmer ne može biti samo izgubljena bitka Donalda Trampa, nego je to američki neuspeh strateškog karaktera.

Ovaj poraz menja dinamiku međunarodnih odnosa, to je početak utvrđivanja sasvim novog globalnog poretka, sa drugačijim pravilima igre. No, iako je to jasno zagovornicima realističke škole tumačenja svetske politike, pitanje je koliko to shvataju u samim SAD?

Generalno, ponajmanji problem sa kulturom izopštavanja je što se „eliminišu“ pojedinci iz javnog prostora ili sa kakvih sitnih i protokolarnih funkcija. Uostalom, uticajni pojedinci uvek pronađu put do svoje publike. Najznačajniji problem sa kulturom izopštavanja je što se ukidaju dijalozi i polemike, „uništava“ kritička svest, tako i onemogućavaju preispitivanja i komparacije, usled čega nema ni poimanja o realnim dešavanjima.

Ovo je i razlog zašto SAD gube od Irana. Da je bilo poimanja o realnim dešavanjima i stvarnom odnosu snaga, u ovu avanturu ne bi se ni ulazilo. Realnost je takva kakva jeste, sviđala se američkoj eliti ili ne. Nerealne projekcije mogu našteti celom svetu, pošto su SAD do juče bile globalni hegemon u jednopolarnom poretku, ali će dugoročno i najozbiljnije naštetiti samim SAD.

Ponovni napad na Iran, o kom se očigledno razmišlja doveo bi Vašington u još nezavidniju poziciju, a eventualna upotreba (taktičkog) nuklearnog oružja do te mere bi naštetila SAD da se od toga nikada ne bi oporavile.

U tom kontekstu „kanselovanje“ Miršajmera više je predstavljalo problem za donosioce odluka u Vašingtonu, nego za profesora iz Čikaga. Kultura izopštavanja nije donela rezultat na primeru Miršajmera, no sada se ispostavlja da konsekvence primene takvog pristupa mogu biti još dramatičnije.

Kultura izopštavanja je put ka opasnom samozavaravanju, a to donosi poraze. I to se ne tiče samo SAD, njihovog rata protiv Irana i američke elite. To je pravilo čija se utemeljenost lako dokazuje.