Istražujemo: Kakva je danas misija Crkve tokom stihije društvenih mreža?
Crkva ne može ignorisati postojanje društvenih mreža i savremenih načina komunikacije, ali sa druge strane mi počesto imamo jednu vrstu haosa i slabu uobličenost sadržaja koji nudimo, kaže za Sputnjik protejerej Darko Đogo.
SputnikProfesor na Bogoslovskom fakultetu u Foči, otac Đogo, osvrnuo se na ulogu crkve u digitalnom svetu, na to kako se crkva prilagođava novim tehnologijama, u kojoj meri i na koji način je uslovljena da ih koristi, ali i kako one mogu da joj olakšaju rad u smislu privlačenja pažnje i edukacije mladih.
Kad god se govori o odnosu crkve i savremenih tehnologija, uglavnom se u javnosti najčešće zastupaju dva isključujuća, ideološka i naivna stava. Jedan stav kaže da su savremene tehnologije samo neka vrsta dobrobiti i blagodeti i tu se ističe jedna naivnost koja u potpunosti ne vidi i ignoriše činjenicu da savremene tehnologije nisu samo neka neutralna sredstva, nego su takođe i izraz ideološkog plana. Sa druge strane postoji drugo uverenje prema kome je sve to naprosto moguće ignorisati i živeti neki svoj povučeni život. To, naravno, jeste moguće, ali podrazumeva potpuno udaljavanje od društva, kaže otac Đogo za Sputnjik.
Između te dve krajnosti, kaže, nije lako naći „zlatnu sredinu“. Naš sagovornik podseća da je još davno rečeno da su sve velike stihije, a to važi i za internet, dobre sluge, ali loši gospodari. Otac Đogo zato upozorava da postoji jedna tanka granica koja se vrlo lako prelazi i koje vrlo često nismo ni svesni. Nesvesno prelazimo preko nje onda kada umesto da nam neki novi alat služi, on počne da gospodari našim životima, a mi postajemo zavisni od telefona i interneta. Tu granicu, upozorava on, moramo svakodnevno uspostavljati.
Posećuju li mladi crkvu zbog rilsova?
Reći da mladi u poslednjih nekoliko godina obraćaju pažnju na crkvu i ono šta se u njoj dešava zbog interneta je dvosekli mač, kaže naš sagovornik. Lako bi bilo pripisati interesovanje mladih ljudi za crkvu isključivo pozitivnim sadržajima sa interneta, ali ne treba zaboraviti da na istim tim platformama, gde se zaista mogu naći talentovani propovednici, takođe ima i onih netalentovanih i zlonamernih.
Ima takođe i onih koji dovode do prezasićenja sa različitim teološkim obredima. Vrlo je štetna ideologizacija vernika u pravcu huškanja jednih sveštenika na druge, kada su u pitanju obredne i neke teološke sitnice koje su teolozima i sveštenicima važne, ali koje ponekad donose više štete nego koristi. Na društvenim mrežama takođe imamo i ogromnu anticrkvenu kampanju, kao i to da vrlo često popularni tiktokeri i drugi prenose pogrešne informacije, loše informacije, pogrešna tumačenja nekih važnih aspekata pravoslavne vere, ili vrlo često čista krivoverja, čiste jeresi upakovane kroz neke poznatije medijske ličnosti.
Kako se naša crkva snašla u novom dobu?
Otac Đogo kaže da je besmisleno ignorisati postojanje društvenih mreža i savremenih načina komunikacije i napominje da u toj sferi često gleda rad talentovanih sveštenika u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Takođe kaže da je u Americi interesovanje za pravoslavlje u velikom porastu, a da njega proizvode kvalitetno zamišljeni i realizovani interent kanali.
Čini mi se da se kod nas malo kaska sa time, možda i delimično zbog ove društvene i političke podele u društvu koja nas drži u nekoj atmosferi zbunjenosti i iščekivanju nekakvih epiloga. Nemam neki osećaj da smo se dobro snašli u digitalnom svetu i imam osećaj kao da tim impulsom zainteresovanosti koji se vidi u javnosti još nismo savršeno ovladali.
Veštačka inteligencija kao simbol za antihrista
Otac Đogo objašnjava da je sam termin „veštačka inteligencija“ iluzija, te da nam se kao inteligencija predstavlja jedna izrazito moćna mašinerija koja rekordnom brzinom sakuplja i obrađuje naše podatke, osećanja i razmišljanja.
Što se tiče ovih demonskih aspekata AI, o njima se može govoriti na dva načina. Postalo je očigledno i ne krije se da iza tih velikih mreža stoje geopolitički, geostrateški projekti i to nije nikakva teorija zavere ni tajna, već nešto o čemu je sasvim legitimno govoriti i čega moramo biti svesni. Drugi aspekt priče je taj koncept zamene čovekovih kreativnih sposobnosti nečim što nije ljudsko. To je nešto što potiče od čoveka, ali je zapravo napravljeno da postane njegova zamena. Zamisao je zameniti čoveka transhumanističkim ili antihumanističkim konceptom unutar koga neće više biti potrebno da čovek koristi svoje sposobnosti koje mu je Bog dao, već će to umesto njega raditi ta takozvana veštačka inteligencija.
Takav pogled na svet i budućnost ne samo da zabrinjava, kaže on, već i ocrtava jednu distopijsku sliku ljudi koji se prepuštaju, koji zaboravljaju da zapravo nikada, ma kako uznapredovali roboti i algoritmi, oni ne mogu da zamene ono specifično ljudsko.
Ne zaboravimo da reč antihrist ne označava samo taj konačni apokaliptični boj između hrišćanstva i demonskih stila, nego antihrist znači „onaj koji je umesto Hrista“ i sve i svako ko se u našem životu nameće da nam zameni Boga, jeste u tom smislu antihrist. Opasnost današnjice je što se AI u današnjem svetu zaista postavlja kao surogat ili zamena za Boga. U tome leži opasnost.
Struje može da nestane, Crkva je večna
Crkva od kako postoji, od samih njenih početaka, govori da se Bog ne nalazi u jednom rukopisu, u jednom svitku, u jednoj knjizi. Oglašavanje preko interneta i mreža može biti i trenutno jeste jedan od mogućih načina pozivanja ljudi u crkvu, ali kad to oglašavanje postane svrha sama po sebi svrha, onda je sve obesmišljeno, upozorava naš sagovornik i dodaje da to treba samo da bude jedan od mnogih medijuma, odnosno sistema prenošenja.
Kroz ovih nekoliko hiljada godina koliko postoji, crkva se koristila različitim metodama prenošenja informacija, od reči, odnosno prenošenjem od usta do usta u drevnom Rimu, do propovedi velikih propovednika, štampe i pisanog načina prenašanja. Ništa ne može da zameni konkretan događaj i mislim da je vrlo važno za pravoslavnu crkvu da ne uskačemo i ne upadamo u taj virtuelni prostor, jer je u virtuelnom prostoru sve moguće i ništa nije moguće.
Možemo se čuti i biće nam drago da se preko interneta čujemo sa prijateljem koji živi daleko, ali ništa ne može da zameni ponovni susret sa njim uživo, objašnjava svoju poentu naš sagovornik. Sadržaj i suština crkve predstavlja čitav jedan niz događaja koji imaju svoje mesto i važni su u našim stvarnim, a ne virtuelnim životima, zaključuje otac Đogo.