Između detinjstva i odraslog doba: Šta zaista muči tinejdžere /video/

Prema rečima psihologa i psihoterapeuta Tatjane Prokić, tinejdžerske godine predstavljaju vreme intenzivnih promena — emocionalnih, fizičkih i socijalnih, a razvoj digitalnih tehnologija i “život” na društvenim mrežama odrastanje današnjih generacija čine daleko izazovnijim nego što je to bio slučaj sa generacijama kojima pripadaju njihovi roditelji.

Kako kaže, deca sa kojom radi, baš kao i njena deca od kojih su dvoje već tinejdžeri, a treće dete tek treba da zakorači u to životno doba, nose istu muku - biti stalno prisutan, biti „onlajn“. Sa druge strane, roditelji su u večitoj dilemi - koliko da dozvole deci onlajn sadržaja, kako da ih spreče u tome, koliko su dobri roditelji ukoliko im uvode neke drastične restrikcije, a koliko im štete ukoliko ih puštaju da budu "malo duže na netu"?

„U vreme kada smo mi odrastali imali smo one „Bravo“ časopise i postere poznatih ličnosti na zidovima soba. O našim idolima smo zapravo više maštali nego što smo o njima zaista znali, ali smo se nekako sa njima identifikovali i verovali smo da su oni na sebi dosta radili da bi došli tu gde jesu. Danas je to dosta drugačije i imam utisak da se sada idoli i uzori menjaju na dnevnom nivou. Formiranje identiteta - to ko sam, šta sam, gde sam, šta hoću sa sobom - je nešto što se prirodno dešava u adolescenciji, a današnjim tinejdžerima uopšte nije lako jer taj neki deo brzih stimulacija kojima su svakodnevno izloženi takođe utiče u velikoj meri. Kao da non-stop imaju onaj deo gde se preispituju, preračunavaju, koji ih dosta zbunjuje. Mislim i da im je kapacitet za mentalizaciju jako limitiran trenutno, onaj deo da uđem u tišinu, da se dosađujem, da razmišljam, da pustim osećanjima da budu prisutna, da me nose, ali da se nekako borim sa njima, sam ili uz pomoć roditelja ili nekih drugara… Taj deo ozbiljno nedostaje“, objašnjava psiholog u podkastu „Porodično“.

Zdrava potraga za identitetom u tom uzrastu, dodaje Tatjana Prokić, ide kroz pokušaj pogreške, odnosno - grešim, greške su mi dozvoljene i korigujem svoje ponašanje kroz to iskustvo.

Deca, kaže, u tom uzrastu prosto razvojno nisu sposobna da samu sebe u potpunosti razumeju.

“Taj deo razumevanja sopstvenog identiteta, toga ko sam, šta sam i šta želim da budem je nekako eksternalizovaniji od onoga kada smo mi odrastali. Tinejdžeri to danas identifikuju kroz neke signale popularnosti, prihvaćenosti, vole da bude autentični ali na način gde će da budu kao nutela - da se svima dopadaju, a to je vrlo visoka lestvica koju je teško dostići. Pa kada se ne dostigne kreće urušavanje – misle da nisu dovoljno dobri, da kod njih postoji neka greška. I tu je zadatak nas kao roditelja jako važan, ne da se mi pojavljujemo i rešavamo stvari umesto njih, ne da budemo njihovi superjunaci, već da ih podržavamo u toj njihovoj regulaciji i da ih puštamo da budu optimalno isfrustrirani. A to je trenutno situacija sa kojom mi kao roditelji najviše imamo problem jer jako teško podnosimo frustraciju dece, dok mi se čini da deca i ne traže od nas rešenja već prisutnost, traže da ih zapravo samo čujemo i da te njihove emocije nekako zajedno nosimo”, primećuje psihoterapeut.

Odnos tinejdžera prema roditeljima često prolazi kroz fazu preispitivanja autoriteta, u kojoj mladi pokušavaju da izgrade sopstveni identitet i autonomiju. U tom procesu, roditelji više ne predstavljaju nepogrešive figure, već sagovornike čije se odluke i stavovi analiziraju, a neretko i osporavaju, što može dovesti do češćih konflikata.

“Mi sad ovde imamo jedan paradoks jer deca pokazuju taj višak samopouzdanja, vrlo dobro znaju da kažu šta treba i da “uđu u ring” sa nama kao roditeljima. Oni hoće da se dokazuju pa mi pomislimo da oni imaju samopouzdanje, a u stvari ga nemaju. Ono deluje vrlo pojavno, na staklenim je nogama, više je nešto što su naučili posmatrajući, kroz razgovore i komunikaciju koju vidimo da je svuda prisutna o tome šta treba da rade u određenoj situaciji. Treba imati na umu da to dečije samopouzdanje u stvari nema veze sa onim pravim, unutrašnjim samopouzdanjem koje mi kao roditelji zapravo imamo zadatak da kod njih stvaramo, da ga "mesimo" i “ubacujemo” svojoj deci da oni nekako budu dobro sami sa sobom, sa svetom i slično”, kaže Tatjana Prokić.

Uprkos prividnoj distanci i težnji ka nezavisnosti, tinejdžeri i dalje snažno zavise od emocionalne podrške roditelja. Kvalitet komunikacije postaje ključan faktor, ukazuje psihoterapeut, a otvoren dijalog, koliko god mladi od njega bežali, i međusobno uvažavanje - mogu ublažiti tenzije i doprineti zdravijem odnosu. Umesto stroge kontrole, Tatjana naglašava značaj postavljanja jasnih granica uz istovremeno pružanje razumevanja, čime se gradi poverenje koje je neophodno u ovom osetljivom periodu razvoja.

Na pitanje kako tinejdžeri izražavaju bunt, gošća Sputnjika nema dilemu da se on danas izražava suptilnije, pa tako mladi danas, na primer, odbijaju da vikendom jedu za stolom sa roditeljima ili da idu u porodične posete u koje su ranije išli bez pogovora.

“Bunt je ozbiljno zdrav i poželjan, on znači - ja sam se odvojio, ja sam se osamostalio, stekao sam izvesnu autonomiju, nekako imam svoj identitet koji se razlikuje od roditeljskog i slično. I to treba razumeti. Međutim, kada bunt pređe u to da mi vidimo da ne možemo da razgovaramo sa detetom, da je ono svakog dana buntovno, nesrećno, konfliktno, agresivno i tako dalje, to su neke stvari koje prosto zahtevaju neku našu intervenciju”, zaključuje psiholog.