Izlaze na videlo stranice koje je - pojeo mrak! Priča o Srbinu koji je jednostavno - precrtan

Ovo za Sputnjik kaže Boško Milosavljević, scenarista i reditelj dokumentarno -igranog filma „Božović“ koji se bavi životom pisca čije je delo decenijama bilo potisnuto iz javnosti:

Iza Milosavljevića je izuzetno bogat, gotovo dvocifren filmski opus, koji mu je doneo epitet čuvara srpskog kulturnog nasleđa.

Ovaj sjajan poznavalac srpskog jezika i književnosti kreirao je filmove koji otkrivaju istrgnute, pa i spaljene stranice srpske istorije. I ličnosti koje su, poput Grigorija Božovića, gotovo izbrisane iz našeg kulturnog sećanja. Između ostalih, Dušana Radića, lekara i pisca, srpskog Čehova iz moravskog kraja.

Iza Milosavljevića je i „Učitelj iz Drimkola“, film o Anđelku Krstiću, borcu za nacionalna prava i srpske škole na prostoru današnje Severne Makedonije.

„Božović se može posmatrati upravo zajedno sa Krstićem. To su dva pera od krucijalnog značaja da se danas bolje razume kontekst istorijskih prilika i okolnosti poslednjih decenija 19. veka i prvih decenija 20. veka. S jedne strane je Krstićev fenomenalni roman „Trajan“ i tridesetak pripovedaka, a s druge strane Božović i stotine njegovih pripovedaka i putopisa“.

Milosavljević dodaje da je Božović imao zanimljivu strast, mnogo je putovao. Prošao je čitav „naš svet“, od Skadra i južnije, od Bitolja, pa sve do iznad Knina. Obišao je jako mnogo tačaka:

„Pisao je, ne samo o mestima, već i o događajima koji su vezani za ta mesta, o konkretnim ljudima, često živim, ili onima koji su prerastali u domen legende, jednim živim, tečnim, zanimljivim, sjajnim srpskim jezikom. A pošto je bio čovek koji je imao i urođen i stečen osećaj za tradiciju, taj jezik je s jedne strane vrlo lako čitljiv, a sa druge, on iskonski potiče iz našeg guslarskog pripovedanja, samo je pretočen u pisanu reč tog vremena, što je u stilskom i značenjskom smislu fantastična stvar“.

Naš sagovornik dodaje da je Božovićev rad danas vrednovan zahvaljujući pre svega Gojku Tešiću, Dragiši Bojoviću i Milu Lomparu, ali i desetinama drugih istraživača koji su se trudbenički bavili time da otkriju činjenice koje su bile jako važne za nas, koje i sada jesu, ostaće važne.

Milosavljević smatra da je Božović suštinski žrtva „crvene kuge boljševizma“, koja je prvo prekinula dinastički niz u Rusiji, a zatim donela „pakao na zemlju“.

Svet pre komunista nije bio idealan, ali u njemu, kaže, ipak nije dolazilo do sličnih erupcija nasilja, a posebno nasilnog ujednačavanja ljudi, čija je tragična žrtva i Grigorije Božović. On je, dodaje, pre svega bio tolerantan, drag, pomirljiv čovek, koji nije uspeo da preživi rat.

„Izbegao je iz Beograda, ogorčen, kao i mnogi drugi, zbog potpisivanja Trojnog pakta. Postoje verzije koje govore o tome da je bio ratni direktor Radio Beograda i da je s delom opreme zapravo izbegao na sever Crne Gore. Za to nismo našli materijalni dokaz. Moguće je da je to izbrisano, mnogo toga je, verujem, izbrisano, ne samo kada je on u pitanju“, kaže.

Glavni junak njegovog filma 1942. godine pisao za marginalni časopis u Pljevljima, koji je delimično bio pod kontrolom Italijana. U njemu se, pre svega, zalagao za pomirenje i pokušaj suživota Srba i muslimana, u jezivim okolnostima. S druge strane, otvoreno je kritikovao komuniste, nabrajao je ljude koji su i pre Pljevaljske bitke počeli da čine zločine nad neistomišljenicima“.

Milosavljević dodaje da će sigurno biti i onih koji će zameriti da film govori o jednoj strani, ali to ga ne uzbuđuje, jer isključivo o drugoj strani slušamo od 1945.:

„Svedoci smo i danas onoga što me čudi, da se i dalje snimaju filmovi, serije, veličaju se ljudi poput Broza, Kardelja, Rankovića. Mislim da je stvarno dovoljno rečeno o njima. Ne branim nikom da to radi, ali bih voleo da se i nama koji mislimo drugačije dozvoli da i mi ponešto o tome kažemo, da lanemo nešto Bogu, što bi Crnjanski rekao“, kaže autor.

Božović je uhapšen 1944., film predstavlja i deo zapisnika sa suđenja, streljan je u Beogradu, kao i desetine hiljada neistomišljenika koje je mrak progutao širom tadašnje države.

Autor kaže da, što je stariji, sve manje pretenduje na neku duboku istinu koju može da podeli, njegovi filmovi su njegovo viđenje istine. I njegovih stalnih saradnika, producenta Milana Kićevca i montažera Gorana Mijića. Naratori ovog filma su Petar Božović, Cile Ilić i Bojan Žirović.

„Možda sam upotrebio teške reči, ali bojim se da odgovaraju onome o čemu govorimo. Važno je da mlađi ljudi saznaju o tom delu istorije, pa da sami donesu sud. Imamo veliku kulturu, ali su neke stvari vrlo oštro poremećene ratovima i onim što je došlo posle. Crnjanski ima jednu rečenicu, ne kažem da nema nesreće i drugde, ali drugima je dato da odmore, da zaborave, a nama ni to nije dato“.

Milosavljević se trudi da potisnute činjenice iz naše istorije mladima prenese i u školi. Profesor je srpskog jezika i književnosti u Zemunskoj gimnaziji.

Pet njegovih filmova otkupio je nacionalni servis. Na pitanje, zašto se ne emituju, nema odgovor.

Čitaocima je internetu dostupan njegov film „Jego blagorodije baron Vrangel“, najsveobuhvatnija priča o sudbini poslednjeg komandanta Bele armije.

Posle „Dobročinitelja“, dokumentarne priče o jednom od najvećih srpskih zadužbinara, Simi Andrejeviću Igumanovu, „Božović“ je njegov drugi film čija je premijera održana u Domu kulture „Gračanica“. Beogradska se očekuje u maju.