Ovako situaciju na Bliskom istoku vidi doktor političkih nauka Bogdan Stojanović, stručnjak za nuklearno naoružanje. Amerika je, kaže on, proširila priču s početka napada na Iran - nije više bitan samo nuklearni program već i balistički program, a onda i Hesbolah pa i rukovodstvo Irana. Iran je, sa druge strane, vešto koristio strategiju asimetričnog sukoba i napali su ceo sistem, ne samo Izrael.
„Najviše su gađali Ujedinjene Arapske Emirate pa tek onda Izrael što govori da napadaju sistem petrodolara. Kada sada pogledate, pobegao je kapital sa Bliskog istoka, a ti gubici su neverovatni. Prema nekim proračunima to je desetak milijardi evra na dnevnom nivou. Turizam i transport su stali kao i investicije u veštačku inteligenciju. Iran je uspeo da natera Saudijsku Arabiju da obračunava sve više i više barela u juanima“, objasnio je naš sagovornik.
Iran je latentna nuklearna sila
A svemu tome prethodila je priča o iranskom nuklearnom programu koju slušamo već decenijama. Kuriozitet je, kaže Stojanović, da su upravo SAD bile te koje su pokrenule iranski nuklerni program još 50 -ih godina prošlog veka ali u vreme kada je Iran bio prijateljska zemlja i kada je dozvoljavao privatizaciju svojih naftnih postrojenja. Nakon islamske revolucije 1979. Iran postaje neka vrsta arhineprijetelja i shvata da će u nekom momentu možda biti predmet nekog budućeg napada. Zbog toga, podseća on, 90-ih godina reaktiviraju program, odnosno tu komponentu koja se odnosi na nuklerno oružje ali pravi zamah program dobija sa predsednikom Mahmudom Ahmadinedžadom koji dolazi na vlast 2005. godine.
„On shvata da će bez nuklearnog programa biti laka meta, jer je gledao je šta se dešavalo u Iraku 2003. kada je to poslužilo kao argument za napad. Paradoksalno je to što da je Irak imao oružje za masovno uništenje SAD ga nikada ne bi napale. Setimo se govora Kolina Pauela sa epruvetom, koji je nakon mnogo godina priznao da je to bila najveća mrlja u njegovoj karijeri, jer se zna da Irak nije imao oružje za masovno uništenje. Nešto slično gledamo i danas s tim što, objektivno govoreći, Iran jeste težio možda ne da napravi nuklerno oružje i da ga gotovog drži u nekom skladištu, ali da dođe na nivo da može u kratkom roku da ga napravi ukoliko potrebe to budu zahtevale. O tome sam čak i napisao i naučni rad gde sam to kategorisao kao latentnu nuklearnu silu. To znači da ona u vrlo kratkom roku, da li su to dani, mesec ili dva nije ni bitno, ali da u nekom periodu može da se odbrani i da napravi nuklearno oružje, a da ono bude sredstvo odvraćenja – prvorazredno defanzivno sredstvo,“ rekao je Stojanović u emisiji radio Sputnjika „Od četvrtka do četvrtka“.
Videli smo, dodaje on, da države koje zaista imaju nuklearno oružje kao što je na primer Severna Koreja nisu predmet napada.
„Ne bih isključio, evo usudiću se možda da projektujem budućnost, da ukoliko bi Iran zaista bio sateran u čošak u vojnom smislu, da će jedino sredstvo odbrane biti da oni objave da imaju nuklerno oružje. I to je verovatno neki sledeći korak“.
Ako ne znate šta se dešava, gledajte kada se dešava
Iran je, podseća naš sagovornik, imao i teškovodni reaktor koji proizvodi plutonijum, što je jedan put do bombe, a drugi je putem uranijuma. Iran taj put još nije zatvorio zato što su u skladu sa sporazumom iz 2015. zabetonirali reaktor u Araku gde je mogao da se proizvodi plutonijum i sada u teoriji ne mogu da naprave plutonijumsko nuklearno oružje. Međutim, Stojanović kaže da mogu da naprave uranijumsko nuklearno oružje koje, iako je zahtevnije da se napravi materijal, jer je taj proces samog obogaćivanja uranijuma vrlo kompleksan, oni su u tome već poprilično napredovali.
„Ono što se sigurno zna jeste da mi posle dve godine ne znamo šta oni imaju i da li imaju, koliko imaju. Zbog toga je vrlo nezahvalno to projektovati. Slušao sam moge koji kažu da Iran nema nuklearno oružje ali ja to ne znam, čak sam skloniji da verujem da ga imaju. Ako ne znate šta se dešava, gledajte kada se dešava. Oni su, 2023. kada je Međunarodna agencija za atomsku energiju imala pristup njihovim postrojenjima imali smo informaciju da su imali preko 400kg visoko obogaćenog uranijuma na 60 %. Kada se obogati uranijum na 60 % do 90 % treba samo 2 dana za jednu nuklernu bojevu glavu. Oni verovatno čuvaju negde taj uranijum, možda su ga obogatili na 80 % i onda je samo ostalo taj inžinjerski deo da oni to nakače na neku balističku raketu i imaju već gotovo nuklerno oružje. Tako da govoriti o Iranu kao državi koja nema tu nameru, je neozbiljno, iz aspekta nauke - nije utemeljeno”, rekao je naš sagovornik.
Izrael se zaglibio u živo blato
Na pitanje šta se zaista desilo prošle godine kada su SAD i Izrael intenzivno 12 dana gađali iranska nuklearna postrojenja Stojanović kaže daje to bio jedan marketinški potez Donalda Trampa, u skladu sa njegovim temperamentom, narativom i imidžom mirotvorca koji je on gradio, a koji je sada pokvario.
„Ono što se desilo prošle godine, to je bila izlazna strategija za Izrael koji se zaglibio u živo blato vrlo duboko. Jedini način da izađu iz tog sukoba bilo je da SAD iskoriste to penetraciono naoružanje koje Izrael nije imao, da izbace po iranskim nuklenim postrojenjima i da naprave svoju konferenciju za medije na kojoj su rekli da su uništili nukleni program i da sada svi mogu kući. Tako se i desilo. Nije bilo realno da Iran bude uništen, u teoriji možda i jeste, ali bi za to bilo potrebno 2-3 miliona vojnika, kopnena invazija i to je dobro znao i Tramp i njegov kabinet. Tada su bacili 14 gbu-57 penetracionih bombi na iranska nuklena postrojenja koja nisu uništili. Najveća autoritet za to je profesor MIT, Amerikanac Ted Postol lepo je objasnio da, ako posmatrate iz ptičije perspektive, ne možete da vidite tako široke kratere, ukoliko su te bombe zaista otišle na 60-80 metara. On tvrdi da su, u najboljem slučaju, probile do 20 metara. Osim toga, Iran je očekivao taj napad, što znači da su oni vrlo lako mogli da na vreme sklone tih 400 kg visoko obogaćenog uranijuma koji je po gabaritu vrlo mali i može da stane u jedan kamion. Sigurno ga nisu ostavili Amerikancima na tacni da ga gađaju”, objasnio je naš sagovornik.
Čak i da su oštetili ta postrojenja, dodaje Stojanović, oni nisu ostvarili svoj cilj, jer nisu usporili iranski nuklearni program. Paradoksalno, naš sagovornik misli da su ga ubrzali, jer su Iranci shvatili da su sledeći. Zanimljivo je, kaže on, da su tada Amerikanci bacili 50 odsto arsenala tih penetracionih bombi. Prema nekim projekcijama, imali su 20, bacili su 14, što dovodi do zaključka da ih je ostalo samo 6.
Iran još čuva svoje najmoćnije oružje
Dalji razvoj sukoba zavisiće prema rečima našeg sagovornika od samog Trampa, tj. koliko je on spreman poniženja da istrpi, jer jedini način da izađe iz ovoga jeste da SAD priznaju ne vojni ali svakako politički poraz.
„Druga opcija je da se ovo nastavi i da ne daj Bože eskalira čak do nekog nuklernog napada Izrela na Iran. Ne bih ni to isključio, jer Izrael ima nuklerno oružje i ukoliko bi se intenzivirali napadi Irana na Izrael, Iran još čuva svoje najmoćnije oružje. Jedan od scenarija je i da Iran izađe i kaže da ima nuklearno oružje ali to se neće desiti sve dok Iran ne bude potpuno na kolenima u vojnom smislu. Sve govori da ovo što se do sada dešavalo nema veze sa nekim racionalnim poimanjem, sa nekim strateškim razmišljanjem. Ovo apsolutno ne odgovara SAD, jer ne vidim šta su mogli da dobiju iz ovog ulaska u Iran, osim tog nekog marketniškog momenta, ali se znalo da to možda prođe jednom, ne mogu dva puta da kažu da su uništili nuklearni program. Prosto nije logično”, rekao je Bogdan Stojanović.
Pogledajte i: