Zakoračite šest vekova unazad! Mnogi proglašavaju kamenje za svetsko čudo - Srbi imaju nešto vrednije

Ovo za Sputnjik kaže Dušan Mišić, umetnik koji je svoj stvaralački put posvetio očuvanju i obnovi jedne od najfinijih i vekovima najvažnijih tradicija, umetnosti lepog pisanja, kaligrafiji:

Dušan nas je dočekao u srcu prestonice. Čim smo kročili u „Kaligrafsku radionicu Dijak“ u Reljinoj ulici, kao da smo se vratili šest vekova unazad, u vreme despota Strefana Lazarevića. Kao da smo se našli u Gornjem gradu Beogradske tvrđave gde su se, uporedo sa manastirom Manasijom, prepisivale knjige.

Reč je o prvoj kaligrafskoj radionici otvorenoj za javnost. Na zidovima prelepi delovi Miroslavljevog jevanđelja i Beogradskog parimejnika.

Ponegde uokvireno samo jedno slovo. Dovoljno je jedno slovo da bi se posetioci uverili u moć veštine kojom se bavi. I u moć ćirilice. Jedno slovo - umetničko delo.

Dušan Mišić je rođen u Šapcu, gde je završio Školu primenjenih umetnosti. Diplomirao je freskopis na Akademiji Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konservaciju. Sa kaligrafijom se upoznao već u srednjoj školi. Susret sa našim istaknutim kaligrafom Svetozarom Pajićem bio mu je putokaz.

„Dobio sam priliku da budem asistent u kaligrafskoj koloniji svoje profesorke u drugoj godini srednje škole. Tu sam upoznao Svetozara, on mi je otvorio vrata Srednjeg veka, krećem da istražujem magični svet srednjovekovnog pisma. Baza mi je bilo Miroslavljevo jevanđelje, udubio sam se u minijature, a onda prešao na druge rukopise, Beogradski parimejnik, Minhenski psaltir, Vukanovo jevanđelje“.

U ovoj jedinstvenoj radionici u Srbiji naš domaćin i njegovi saradnici pišu i ukrašavaju knjige. Bukvalno oživljavaju reči, koristeći tehnike i materijale koje su nekada koristili monasi i pisari u Resavskoj i Račanskoj školi. Koriste originalni, ručno pravljeni pergament, do koga se, kaže ovaj kaligraf, teško dolazi. Prirodne boje pravljene po recepturu staroj stotinama godina, zlatne listiće i guščija pera.

Cilj im je da sačuvaju i ožive kulturnu baštinu Srbije, njenu rukopisnu tradiciju. Njihov rad prepoznala je država. Ovo mesto je zvanično sertifikovalo Ministarstvo privrede, kao radionicu za stare i umetničke zanate. Radovi dijaka Dušana i njegovih kolega sada su protokolarni pokloni Ministarstva kulture, Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju Vlade Srbije, narodne Skupštine, ali i bezbednosnih službi naše države. Svi su inspirisani motivima iz srpskog rukopisnog nasleđa.

Čuvar ćirilice i umetničkog zanata koji je mnogo više od tehničke veštine kaže da ima veliku sreću što radi u vreme kada se njegov talenat i znanje prepoznaju:

„Sve moje projekte podržalo je Ministarstvo kulture, možda to neverovatno zvuči, ali došlo je vreme da konačno imamo ljude koji podržavaju ovo što radimo, prepoznaju vrednosti, svesni značaja kaligrafije. Krajem marta otvorena je izložba u slavu ćirilice u Bajinoj Bašti, u Muzeju ćirilice. Potpisali smo i sporazum o saradnji. Kroz naredne godine radićemo zajedničkim snagama na promociji ćirilice i naših rukopisa“.

Naš sagovornik dodaje da je Miroslavljevo jevanđelje do pre dve i po decenije bilo gotovo zabranjena knjiga. Sa druge strane, to je jedina naša vredna knjiga za koju zna šira javnost, zato što je ušla na Uneksovu listu zaštite, kao jedna od najlepših rukopisnih knjiga naše civilizacije.

„Ali imamo toliko rukopisa koji imaju tu lepotu, Beogradski parimejnik, srpski srednjovekovni kodeks iz prve četvrtine 13. veka. Kada ga pogledaju, ljudi pomisle da je to Miroslavljevo jevanđelje, jako je slična, rađena ustavnim pismom, tim širokim slovima, podeljena u dva stupca, ima i minijature. Tu je i Vukanovo jevanđelje. To su tri rukopisa proglašena za najlepši trio koji je nastao u tom periodu“.

Dijak se nada da će za nekoliko godina uspeti na jednoj velikoj izložbi da objedini najlepše stranice sva tri rukopisa, zapravo, više njih. Veliki je posao u pitanju, ali će trud vredeti, moramo da znamo kakvo bogatstvo imamo;

„Pokušaću da pripremim izložbu gde će biti prikazane najlepše stranice naših rukopisnih knjiga, da objedinimo Miroslavljevo jevanđelje, Minhenski psaltir, Vukanovo jevanđelje, Beogradski parimejnik, Četvorojevanđelje patrijarha Save IV, Četvorojevanđelje Nikole Stanjevića, kao i neke druge reprezentativne rukopise. Želja mi je da pokažemo i dečanske i hilandarske knjige“.

Velika izložba očekuje ga uskoro, krajem maja u Muzeju Vuka i Dositeja, uoči Dana slovenske pismenosti biće predstavljeno 40 minijatura, slika koje je uradio po svojoj idealnoj rekonstrukciji i 10 stranica iz Miroslavljevog jevanđelja. Već dve decenije je pod zaštitom Uneska, prošlo je tačno 110 godina od kada je sa srpskom vojskom prešlo albanske planine i 180 od kako je 166. list završio u Rusiji.

Kaligrafska radionica iz centra Beograda organizuje i škole kaligrafije. Traju nedelju dana, toliko je dovoljno da polaznici ovladaju svim elementima koji čine celoviti kaligrafski rad, kompoziciju stranice, tekstualni sadržaj, ukrasne naslove, ornamentiku, iluminacije i tehnike pozlate.

„Škola je uvek zanimljiva i uzbudljiva. Kroz nju je već prošlo mnogo ljudi, kroz osnovni kurs. Uzrasti su različiti, od 15 godina do skoro 70. Profesije su razne, doktori, profesori matematike, informatičari, bankari, ali možda su filolozi ipak najzastupljeniji“.

Mnogi nastave da rade i sami, povuče ih moć ćirilice, koja, je, objašnjava majstor kaligrafije, zadržala oblike srednjovekovnog pisma. U latinici ih, kaže, prepoznajemo u „gotici“ i „karolini“, ta su pisma zadržala srednjovekovni oblik, dok je latinica prerasla u nešto drugo.

„Ona takođe ima svoju lepotu i svoju moć, ali nekakvom ono što je naše to je draže. Mnogo se lepše osećam kada pišem ćirilični tekst, nego kada pišem latinicom ili na drugom jeziku“.

Upitan koja je najlepša reč koju je napisao ćirilicom, kaže „ljubav“. A najteže je pitanje koje je najlepše slovo:

„Uf, sva su lepa, teško je odlučiti, ali hajde da kažemo slovo „Ć“. Iz kaligrafske perspektive, ima više elemenata nego ostala slova. Iz perspektive srca, direktno je povezano sa nazivom ćirilica, kao inicijal. Ukrasno početno slovo“.

Na odlasku iz ovog predivnog zabrana u kome je vreme stalo, mladog umetnika pitamo koliko nam savremene tehnologije pomažu, a koliko odmažu da sačuvamo svoje pismo i njegov zanat.

„Ponekad kombinujem kaligrafiju i dizajn. Napravio sam i svoj font, pa za serijske poklone koristimo specijalne tehnike štampe koje liče na ručni rad. Ali to ne može da zameni ručni rad. Testirao sam i veštačku inteligenciju, sve objasnim, ali ne može da odradi ni 40 odsto onoga što sam zamislio. Može da pomogne u tehničkim stvarima, ali ne može da zameni umetnika“.