Tužno! Čovek se rodi da bi umro, to svi znamo. Ali kada umre neko kao što je Duško Vujošević to za sobom ostavi posebnu prazninu.
Da se razumemo, ja sam sportski novinar, ali novinar koji prati fudbal, razume(m) se i u ostale sportove, a imao sam tu čast i privilegiju i da katkad porazgovaram „preko žice“ sa gospodinom Vujoševićem.
Da ne bih „spamovao“ kao što to ove mlađe generacije vole da kažu, preći ću odmah na stvar.
U jeku Duletovog višegodišnjeg rata sa Čovićem, beše to neka 2014. godina kada je dostignuta tačka usijanja i kada su bili u „Utisku nedelje“, pozvao sa ga za komentar povodom saopštenja koje je izdala druga strana.
Kako u redakciji nije bilo Gage, Velje i Dražena jer tad se i dalje sektorski pratilo i znalo ko pokriva fudbal, ko košarku, latio sam se starog fiksnog telefona sa slušalicom i otkucao 063...
„Dobar dan i moje poštovanje gospodine Vujoševiću, da li ste videli, pročitali saopštenje, izjavu Nebojše Čovića?“, Nisam, upravo sam na aerodromu sa ostatkom Partizanove ekspedicije, putujemo na meč Evrolige. Možeš li da mi pročitaš pošto upravo ručam, jedem supu?, odgovorio je Dule.
Nasmejao sam se, verovatno me je i čuo. Bila mi je simpatična ta njegova iskrenost i spontanost, uprkos dozi prkosa koju je uvek nosio sa sobom i koju nije sakrivao.
Nikakav problem! Ali, ako vam pročitam, vi ćete mi dati komentar?
Čitaj, hladi mi se supa...
I pročitao sam u dahu „Gorski vijenac“ jer nije bilo kratko saopštenje, tada se „ratovalo“ naširoko, rat se nastavljao i kada je lopta mirovala.
Pojeo je, posrkao, ma šta god svoju supu Partizanov „general“ Dule Vujošević, dok sam mu pročitao.
I kada sam se latio papira da zapišem izjavu, možda i tastature da direktno u kompjuter ukucao doslovce šta je rekao, sa druge strane se začulo:
„Žurim sad, poleće uskoro avion. Oglasiću se čim budem imao vremena, verovatno će biti saopštenje, hvala i prijatan dan“, mirnim tonom replicirao je Dule.
I, verujte, nisam mu zamerio. Uradio me je mangupski „na foru“ i to mi je u tom trenutku bilo baš simpatično.
E, to je bio Dule. Čovek koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Jedni su ga voleli, drugi suprotno od toga, ali da je bio čovek košarke i živa enciklopedija, to bolje znaju oni što prate košarku.
Ja sam fudbalski novinar, ali nikada neću zaboraviti taj krajnje nesvakidašnji razgovor sa gospodinom Vujoševićem.
Neka mu je večna slava i hvala!