Fantazija u koju može da se zakorači: Ovakav je bio svet pre nego što je čovek počeo da ga narušava

U razgovoru za Sputnjik Željko Đurović otkriva zašto i danas sumnja dok stvara ali i zašto istrajava u potrebi da lepotu sačuva u vremenu koje joj često nije naklonjeno.

- Volim tu formulaciju jer zaista verujem da umetnost može da ima takvu funkciju. Kada posmatrač stane pred sliku i dopusti sebi da uđe u njen prostor, može makar na trenutak da izađe iz svakodnevnog života, iz tog sivila i opterećenja koje nosimo. Moje slike su nastale iz potrebe da se stvori jedan paralelni svet – svet intenzivnih boja, pokreta i energije. U njima nema statike, sve vibrira. Ako to neko oseti, onda je slika ispunila svoju svrhu.

- Isključivo u radu. Ja sam veliki protivnik romantizovane ideje o inspiraciji. Ne postoji trenutak kada „dođe“ pa vi tada radite – to je zabluda. Inspiracija dolazi kroz rad. Već četrdeset godina svakodnevno odlazim u atelje. To je disciplina, gotovo kao svaki drugi posao. Ima dana kada ste zadovoljni, ima dana kada niste, ali kontinuitet je ono što daje rezultat. Sve što sam postigao proisteklo je iz tog upornog, svakodnevnog rada.

- Apsolutno. Ja sam još po završetku akademije sebi napravio sistem – odvojio sam prostor za rad i ponašao se kao da idem na posao. Time sam razbio iluziju o umetniku koji čeka inspiraciju. Čak i kada niste zadovoljni onim što uradite, to je deo procesa. Sutradan to menjate, popravljate, ali ste u kontinuitetu stvaranja.

- To je došlo potpuno prirodno. Još kao mlad umetnik prepoznao sam da pripadam svetu fantastike. Otkrivao sam različite pravce i umetnike, od naše Mediale do Bečke škole fantastike, i shvatio da je to prostor u kojem mogu najiskrenije da se izrazim. Žena se nametnula kao centralni motiv sama od sebe – kao simbol lepote, energije, rađanja, ali i misterije. U mojim radovima ona nije samo figura, već nosilac čitave jedne kosmičke energije.

- Jeste. Imam utisak da sve što slikam predstavlja svet pre nego što je čovek počeo da ga narušava. Na mojim slikama gotovo da nema predmeta koje je stvorio čovek. Sve je u tom nekom rajskom ambijentu, u prirodi koja postoji sama za sebe. Ne mislim da je to bekstvo od stvarnosti, već način da pokažem kako bi svet mogao da izgleda ili kako ga ja osećam. I dalje postoji mnogo lepote oko nas, ali smo je potisnuli pričama o negativnom.

- Mislim da ima. Ako stalno govorimo o ružnim stvarima, ljudi počinju tako i da razmišljaju. Ako im ponudite lepotu, harmoniju, energiju, možda će i sami početi drugačije da gledaju na svet. To ne znači da ignorišemo realnost, već da nudimo alternativu.

Dugo ste radili kao profesor. Šta ste smatrali najvažnijim u radu sa studentima?

- Najvažnije je bilo preneti iskustvo. Ne možete naučiti nekoga da bude umetnik, ali možete da mu pomognete da pronađe svoj put. Ja sam studentima govorio ono što je meni nedostajalo – praktične stvari, ali i životne istine. Umetnost nije samo talenat, već i odgovornost, rad i istrajnost. Trudio sam se da im olakšam početak, da im dam alate da se snađu kada izađu sa akademije.

- Nije lako, ali je neophodno. Postoje trendovi, postoji tržište koje nameće određene forme, ali iskrenost se uvek prepoznaje. Možda nije uvek najvidljivija, ali opstaje. Autentičnost je ono što razlikuje umetnika od zanatlije.

- Jesam, i to dosta, naročito na početku. Moj kolorit je bio neuobičajen za figurativno slikarstvo. Kod nas su ga teže prihvatali, dok su u inostranstvu upravo to isticali kao kvalitet. Sećam se i kritika koje su bile vrlo oštre, ali vremenom se sve to slegne. Danas toga ima manje, ali i dalje postoji.

- To je bilo izuzetno važno iskustvo. Kroz međunarodne izložbe naše radove je videlo više od 500.000 ljudi. Samo u Parizu izložbe su posećivale desetine hiljada ljudi. To vam daje potvrdu da ono što radite ima univerzalnu vrednost. Takođe, pokazuje da i naši umetnici mogu ravnopravno da stoje uz evropske.

- Okupio sam 34 rada iz poslednjih desetak godina. To nije bilo lako, jer se većina slika nalazi u privatnim kolekcijama, pa sam morao da ih pozajmljujem. Ja sam slikar koji radi sporije, pažljivo gradi sliku, i zato su izložbe ređe, ali mi je važno da budu zaokružene celine.

- Ta slika je nastala kao omaž Arnoldu Boklinu i njegovom „Ostrvu mrtvih“. Uzeo sam taj motiv i spojio ga sa svojom poetikom – sa erotskom energijom, bojom i životom. U suštini, to je ideja koja prati moj rad – da život i energija pobeđuju tamu.