Ali bi zato iz tog rata, u kome zvanično ne učestvuje, mogla da izađe kao pobednik.
”Iranski rat zacementiraće status Kine kao supersile”, strahuju, naime, zapadni mediji da će ”industrijska superiornost” ovoj zemlji doneti i ekonomske i diplomatske dobitke.
Plan od pet tačaka
Što se diplomatije tiče, Peking je – ne tako davno, pre samo tri godine – uspeo da pomiri Teheran i Rijad; usled aktuelnog rata na to je skoro izlišno podsećati, ali ostaje činjenica da su neki kanali poverenja jednom već uspostavljeni.
A ulogu pomiritelja (u pokušaju) sad na sebe, posredovanjem među zaraćenim stranama, preuzima Islamabad. I teško da može da bude slučajno što je baš u takvom trenutku – pokretanja neformalnih pregovora zaraćenih strana – ministar inostranih poslova Pakistana Muhamed Išak Dar otputovao u Peking. Pa je posle njegovih razgovora sa kineskim kolegom Vang Jiem iznet zajednički plan od pet tačaka koje obuhvataju momentalni prekid neprijateljstava, hitno otpočinjanje mirovnih pregovora, osiguravanje bezbednosti ne-vojnih ciljeva i plovidbe, te poštovanje Povelje UN.
Uz jednu zanimljivu nijansu: sloboda plovidbe samo za civilne brodove, čime se Iranu praktično daju odrešene ruke za ormusku blokadu tuđih bojnih brodova.
Diplomatija je, naravno, još ubedljivija kad je potkrepljena i konkretnom silom, pa je pomenuto otkriće medija, bliskog vlastima Katara, ukoliko je tačno, utoliko značajnije. Kina je, navodno, tvrde trojica neimenovanih obaveštajnih zvaničnika, Iranu dostavila i ofanzivno i defanzivno naoružanje: od kamikaza dronova do PVO baterija. Isporuke su, navodno, trajale još od letos, od završetka 12-dnevnog rata; a zapadni mediji su u međuvremenu javili da se pregovaralo i o isporuci protivbrodskih raketa, iz čega i zaključak da nekakvog dima u svemu tome uistinu ima.
Procena ”Goldman Saksa”
Pa ipak, usled podatka da je Kina najveći uvoznik nafte na svetu – čak 70 odsto potreba, od toga polovina s Bliskog istoka – očekivani je zaključak i da će od rata na Bliskom istoku ona postradati više od svog glavnog protivnika. Tim pre što je Amerika među najvećim svetskim proizvođačima nafte i tečnog gasa.
Banka ”Goldman Saks”, međutim, u obaveštenju za svoje klijente koje je stiglo i do svetske javnosti, najavljuje suprotan scenario: da će Amerika proći duplo gore od Kine zbog rata koji je pokrenula.
A mediji nude i obilje argumenata u korist takve prognoze.
Pre svega, Kina je, kako se ukazuje, agresivnim tempom izgradila najveće svetske rezerve nafte i derivata, u iznosu od procenjene 1,3 milijarde barela, pri čemu kroz Ormuski moreuz nastavlja i dalje da se snabdeva, dok gas, ionako, uglavnom dobavlja iz Rusije na osnovu pouzdanih, dugoročnih ugovora. A prednjači i u elektrifikaciji kroz obnovljive izvore energije, tako da je, sve u svemu, svega (podnošljivih) 6 odsto ukupne potrošnje energije ugroženo poremećajima u Ormuskom moreuzu.
Pa usled toga i opomena zapadnih medija da Kina može da izdrži još nekoliko meseci trajanja rata, a pritom će – jer su zaštićeni od rasta cena energenata – njeni proizvođači biti povlašćeni u odnosu na konkurenciju u svetu. Tim više što Kina kontroliše i najveći udeo obrade retkih zemnih sirovina koje sad pogotovo dobijaju na značaju jer, bez toga, američki rat protiv Irana, ili bilo koji drugi, postaje neodrživ budući da je to što (samo) Kina proizvodi Americi neophodno za sve – od modernih raketa do radara i borbenih aviona.
Veštačka inteligencija i veštačka đubriva
Pa čak i veštačka inteligencija, upozorava takođe londonski list: poremećen je i izvoz sumpora i helijuma iz Persijskog zaliva koji su neophodni za proizvodnju čipova i memorijskih kartica. A Kina se od toga obezbedila tako što je sama počela da proizvodi sumpor i helijum.
Kao i veštačka đubriva – još jedna nestašica zbog rata – tako da je sad u prilici da zabeleži i diplomatsku pobedu izvozom ove deficitarne robe dovoljno prijateljskim zemljama. Kao i naftnih derivata, uostalom, što je već i počela da čini isporukama Vijetnamu i Filipinima (uprkos postojećim trvenjima).
Dalje se navodi – opominje – da je Kina u vodećoj poziciji da posle rata, zbog dobrih veza sa svima i svojih finansijskih i proizvodnih kapaciteta, predvodi obnovu zalivskih zemalja; kako arapskih monarhija tako i Irana.
A u sklopu svega toga i, verovatno, ključna prognoza, pošto je, otkriva londonski list, Iran zaista počeo da odobrava transport one nafte koja je kupljena juanima, a ne dolarima: erozija dominacije takozvanog petrodolara i rađanje petrojuana. Normalizacija prodaje energenata u ne-dolarskim valutama.
Šta će to značiti za Ameriku, a šta za Kinu i ostatak sveta? Kakvu dugu igru igra Peking na Bliskom istoku? I može li da spreči dalju eskalaciju rata?
O ovim su pitanjima u ”Novom Sputnjik poretku” govorili novinari Borislav Korkodelović i Branko Žujović.