Ja sam momče sa Kosova! Kad ovaj srpski dečak pusti carski glas - svi se grle i plaču

„Imam mnogo omiljenih pesama, ali pesma po kojoj sam prepoznatljiv jeste „Bolna ljuba, bolna leži“, a omiljena, koja bi mene možda opisala, jeste „Ja sam momče sa Kosova“.

Ovako se kratko i jasno predstavlja sjajni vokalni solista Luka Živković, učenik šestog razreda osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Zvečanu. Odmah dodaje da ide i u četvrti razred Muzičke škole u Kosovskoj Mitrovici.

Naučio je da koristi medijsko vreme, da kaže šta ima, da bude kratak i jasan. Ali to nije naučio u školi, već kod kuće, gde ih je jedanaestoro:

„Prvo ću da nas nabrojim, mama, tata, moja dva starija brata, nana, deda, stric, strina i dve moje sestre od strica. A sada ću da vam kažem imena: moj tata se zove Boban, moja mama se zove Ljiljana, moj stariji brat, jedan se zove Slađan, drugi Bogdan, deda je Živko, a baba Slavica. Onda stric, on se zove Dejan, strina Slađana i jedna sestra od strica, zove se Manda, a druga sestra od strica se zove Mina.

Živkovići ne žive od muzike, ali su u suštini, muzička, raspevana porodica, objašnjava nam Luka;

„Imamo instrumente, oba moja starija brata su muzikalna, nisu u muzičkoj školi, ali su talentovani, sviraju obojica gitare. Kada je neko slavlje, kada je Božić, Vaskrs, ili drugi praznik, svi se okupimo i sviramo i pevamo. Mogu slobodno da kažem da bude kao neki mini koncert“.

Luka voli život u svojoj velikoj porodici, kaže da je najlepše kad su svi na okupu, a sa sestrom Minom je narazdvojan, pa i na muzičkom putu:

„Mina je isto godište kao ja, mi smo generacija, idemo u isti razred. Takođe idemo zajedno i u muzičku školu, ona se opredelila za smer klavir“.

Tata i stric dva puta nedeljno ih voze u muzičku školu u Mitrovicu. I Luki se sviđa kako zvuči klavir, ali on se opredelio da bude čuvar narodne tradicije.

„Moj izabrani instrument je harmonika. Snalazim se zaista lepo i drago mi je zbog toga, jer mnogo volim da sviram harmoniku. Pored muzičke škole idem i privatno na časove pevanja, a takođe vežbam i sa čika Zlatkom. Sve stižem, uklopim sve svoje obaveze i uvek nađem vreme za pevanje, a i pomalo slobodnog vremena. Ali njega koristim da pomognem mami, po kući“.

Luka dodaje da su njegov pevački talenat otkrila braća, kad je bio baš mali, oni su svirali gitare, a on je za sebe pevušio. I roditelji su primetili da ima talenat za pevanje.

„A onda, kada su bili prvi koncerti u vrtiću, mene je primetio čika Zlatko i pitao me da li bih želeo da budem član grupe „Carski glasovi“, na šta sam, naravno, pristao“.

Tokom razgovora za Sputnjik, Luka više puta pominje čika Zlatka, reč je o Zlatku Stojanoviću, osnivaču i umetničkom rukovodiocu ansambla i Festivala „Carski glasovi“, koji je posvećen očuvanju izvornih narodnih pesama i negovanju mladih talenata.

Festival se održava u čast velikana koji su proslavili i odnegovali pesme sa Kosova i Metohije, odnosno iz Stare Srbije.

Mladi umetnik dodaje da su nastupi sa ovom grupom nešto posebno. Bili su na raznim mestima. Nema, kaže, mesta na Kosovu i Metohiji koje nisu obišli. A bili su i u Republici Srpskoj, u Banjaluci. To je bilo sjajno.

„Jednom godišnje imamo veliki koncert sa Narodnim orkestrom RTS-a. Prošle godine nastupili smo u Ustanovi kulture „Vlada Divljan". Bilo je veličanstveno. Čika Zlatko je zaista veoma dobar prema nama, zato što i mi njega slušamo. A kada vidi, pošto tu dolazi baš puno ljudi, kako oni reaguju dok mi pevamo, bude punog srca“.

Buduća velika zvezda ima uspeha i na drugim poljima. Luka je odličan đak. Nema omiljeni predmet, sve mu dobro, a ide i na razna takmičenja.

„Evo sada sam prošao dalje na tri. Na republičko takmičenje idem iz fizike, iz muzičkog, takođe idem i na šahovsko. Radujem se, zato što mnogo volim da se takmičim. Išao sam i na druga takmičenja, ali evo na ova tri sam prošao na republičko i krajem aprila dolazim u Beograd“, kaže ponosno.

Dolazak u Beograd je i prilika da se malo „vidi sveta“, jer trenutno na Kosovu baš i „nije neka zgodna situacija“. Čuje to Luka od starijih, ali je i sam primetio, nije isto kao pre par godina:

„Ne znam kako bih vam rekao to, nemamo više tu sigurnost da možemo slobodno da šetamo gradom. Ovde gde ja živim je i ok situacija, dok moji drugovi iz „Carskih glasova“ koji žive u enklavama dole, ne mogu nigde sami. Ja kada bih noćio kod njih i kada bismo želeli da idemo na igralište, njihovi roditelji bi trebalo da idu s nama, da nas prate i da nas vrate. To je dokaz, primer koliko se život promenio“.

Naš sagovornik već je poznat, ne samo na Kosovu i Metohiji, zovu ga novinari, ponekad i gostuje na televiziji u Beogradu. Sviđa mu se to, voleo bi da se nastavi.

„Maštam o pevačkoj karijeri. Najiskrenije, voleo da u budućnosti budem poznati pevač, ali pre svega bih želeo da završim školu, da budem obrazovan. A onda, ako me već ponese put ka pevanju, da pokušam i da uspem u tome“.

Puno je dece sa lepim glasom, ali Luka Živković peva sa posebnom emocijom, on peva, slušaoci se grle, pokazuju kako su se naježili, a često i plaču:

Ovaj sjajni vokalni solista voli i sport, posebno košarku. Donedavno je i trenirao, ali sada ne stiže, zbog silnih obaveza.

Zahvaljujući pevanju ostvario mu se i jedan san, da se nađe, ne na stadionu, već na terenu svog omiljenog tima, „Partizana“. Pevao je „Oj Kosovo, Kosovo“. Pratile su ga hiljade navijača.