Unutrašnji svet tinejdžera: Ulazak u pravi svet kroz - prvu ljubav /video/

Prvi nagoveštaji zaljubljenosti često dolaze neočekivano, a mladi ne samo da postaju zaokupljeni osobom koja im se dopada već počinju intenzivnije da razmišljaju o sebi - kako izgledaju, šta govore i kakav utisak ostavljaju.

Vaspitač i geštalt psihoterapeut Dubravka Bjelić smatra da prvo zaljubljivanje predstavlja vrlo važan i uzbudljiv period života, ne samo za tinejdžera nego i za celu njegovu porodicu.

„To je u stvari prvi izlazak u spoljni svet, van porodice, kako to mi kažemo u terapiji – u polis, gde izlazi i prva najdublja emocionalna povezanost deteta sa nekim drugim. Tada dete bira prvi put, očekuje da pripadne, da bude prihvaćeno i ulog je, naravno, velik“, kaže Dubravka Bjelić.

Na prvu ljubav, uverena je gošća podkasta „Porodično…sa Sandrom Čerin", treba gledati kao na važan deo unutrašnjeg razvoja deteta.

„Rekla bih da svako od nas ima to iskustvo prve ljubavi, snažno je, svi ga nekako zapamtimo. I tu se mi nekako ogledamo jer kada govorimo o tome kakvog ćemo partnera izabrati, ili neku prvu ljubav, to zavisi od toga koja je unutrašnja, razvojna potreba deteta – potreba da ono što mu nedostaje razvije sa nekim drugim važnim povezivanjem van porodice, ali je sada izloženo jer prvi put ono bira i izlaže svoje emocije, svoju povezanost, i u tom odnosu sve se meri“, napominje Dubravka Bjelić.

Iskustvo prve ljubavi profesor književnosti i geštalt psihoterapeut Svetlana Stojanović opisuje kao svojevrsnu zavesu kroz koju jedno mlado biće prvi put gleda jedan svet.

„Ta zavesa se otvori na sekund, a mi imamo priliku da pogledamo u ono što je iza nje, u taj neki divni svet i u tom svetu sebe. Jer mi zapravo tamo sebe vidimo, a kad se zavesa zatvori mi idemo u svet da tragamo i nađemo - sebe. Pronalazimo se, odnosno razvijamo se na razne načine, a između ostalog i kroz partnerske odnose“, kaže Svetlana Stojanović.

Prvu ljubav, ističe Dubravka Bjelić, karakterišu velike i burne emocije, kao i projekcije, iluzije, maštanja.

„Često taj neko nije takav kakav mislimo da jeste, već mi projektujemo i činimo ga mnogo boljim nego što on stvarno jeste. Naravno, prva ljubav je i dramatična jer često ne ostanemo u vezi sa tom osobom, dakle sa sobom nosi i neki gubitak, a dete u tom momentu, u tim godinama, nije sposobno da reguliše odbijanje, da prihvati realnost. To, naravno, nije ništa neobično budući da deca razvojno i hormonski nisu sposobna da obrade tolike količine emocija i zato je sve to toliko intenzivno“, objašnjava psihoterapeut.

Slično razmišlja i Svetlana Stojanović koja naglašava da se kod dece prvo razvija deo koji je vezan za intenzitet emocija, za nagrađivanje, za potrebu da sebi obezbede novine:

„Oni su strašno zainteresovani za nova iskustva, za novine, sposobni su za intenzivan emotivni odgovor, čak buran, što dovodi do impulsa, a ovaj čeoni korteks koji je zapravo vezan za razmišljanje, za kočnice, za donošenje kompleksnih odluka tek se razvija, ponekad i nekoliko godina kasnije. I zato mi imamo jedno biće koje intenzivno želi da istražuje, ali će tek kasnije uspeti da na pravi način sebe sprovede kroz to istraživanje.“

Kako kaže, kada dete uđe u adolescenciju ono je vrlo sklono kritikovanju - kritikuje roditelje, kritikuje društvo, školu, učitelje.

„Rekla bih da kritikuje s pravom zato što vidi, prosto vidi dobro, ali istovremeno dete je steklo sposobnost meta kognicije - da posmatra sebe, da razmišlja o sebi „kako misli“. To je kao da se odjednom oduševite načinom na koji vidite svet, postajete sami sebi jedna fascinacija jer ste oduševljeni načinom na koji razmišljate. Pritom, čini vam se da ste na pozornici i svi vas posmatraju, dakle svi vam sude pa postajete nesigurni. Dakle, istovremeno ste oduševljeni svojom jedinstvenošću, ali i tragičnom neshvaćenošću, pa tako kod adolescenata ima elementa poput „mene niko ne razume“, „ja sam sam na svetu“, a zapravo se celoj generaciji to dešava, prosto se dešava u određenim godinama i otežava odnos između roditelja i deteta“, objašnjava Svetlana Stojanović.

Roditelj bi, ukazuje gošća podkasta, trebalo da zna da dete ima potrebu da se tako oseća i da je to prosto malo hormonski, malo razvojno takav trenutak u životu i jedna podloga za neshvaćenost.

„I zamislite kad vam se u tom trenutku učini da ste sreli osobu koja je isto tako neshvaćena – „nas dvoje se razumemo jedini na svetu“. To se onda uklopi kao klopka i zapravo otežava upliv roditelja. Zato je jako bitno vrlo rano, mnogo pre nego što dođe do ove faze, da roditelji imaju blizak odnos sa decom, blizak u smislu da dete može sa njima otvoreno da govori o svojim osećanjima“, kaže Svetlana Stojanović.

Prve ljubavi prati i anksioznost, odsutnost, a može da se dogodi i popuštanje u školi, navodi vaspitač i psihoterapeut Dubravka Bjelić:

„Sve je to nešto što plaši roditelje, ali naš zadatak je da to primetimo, da budemo uz dete, da imamo kontakt sa njim. Veliku ulogu igraju roditelji jer pomažu detetu da spozna kako se oseća. Čak i kada je vrlo teško, kada na primer dete doživi odbijanje, svađu ili raskid, ne treba da pokušavamo da „čupamo“ decu iz toga, nego da budemo uz njih u tome. Dakle, najvažnije je da dete prođe kroz to jer ako prođe onda će izneti neko iskustvo iz tog prvog odnosa i „postaće“. A to je razvoj. Razvoj je u stvari da dete „postane“, da upozna sebe, to jest da uspe da reguliše svoje emocije.“

Na pitanje mogu li tinejdžeri da naprave razliku između zaljubljenosti i dublje emotivne povezanosti, Dubravka Bjelić odgovara da mogu.

„Zaljubljenost ne može da traje predugo, ona može da traje neko vreme, a ako veza potraje onda počinje da se gradi odnos. Tada u stvari dete već ima priliku da reguliše nešto, onda je već u zoni sigurnosti i može uz partnerski odnos da se razvija, može da bude svoje. Onda znamo da to prelazi u dublju povezanost jer mlada osoba sve mirnije podnosi, lakše iznosi svoje emocije, govori šta joj prija, a šta ne i lakše procesuira sve to“, zaključuje psihoterapeut.