A spomenuta je, u dokumentu pod nazivom ”Godišnja procena pretnji obaveštajne zajednice SAD” za 2026. godinu, i Srbija. Kao i Republika Srpska. I Crna Gora.
Raport Tulsi Gabard
Predstavljajući svoj izveštaj pred Odborom za obaveštajne poslove američkog Senata, direktorka Nacionalne obaveštajne službe Tulsi Gabard se, uz direktore CIA, FBI, NSA i Vojne obaveštajne agencije (DIA), u tipičnom stilu američke kič hvalisavosti pohvalila da im je zemlja ”blagoslovena zavidnom geostrateškom pozicijom, neuporedivim sredstvima i resursima, i vojskom kojoj nema ravne”.
A ipak, na 34 strane obaveštajnog izveštaja o pretnjama (takvoj) Americi nabrajaju se pretnje sa kojima je suočena širom sveta, uključujući svemir i sajber svet veštačke inteligencije i kvantnih kompjutera.
Ukratko: kao pretnja se doživljava sve što može da osujeti američke interese svuda. Pa u skladu s tim i navedeni kontinuitet protivnika u vidu Rusije, Kine, Irana i Severne Koreje. I samo će nešto pažljiviji posmatrači uočiti izvestan diskontinuitet u odnosu na prethodnih desetak Godišnjih procena pretnji obaveštajne zajednice – utoliko što se odjednom više ni rečju ne spominje strano mešanje u američke izbore. Koje se, doduše, iznenada i pojavilo u izveštajima pre 10 godina, kada je prvi put trebalo osujetiti predsedničku kandidaturu Donalda Trampa.
Konflikt na Bliskom istoku
Što se tiče najaktuelnijeg – rata na Bliskom istoku – Iran je (sasvim predvidljivo) definisan kao protivnik Amerike (za razliku od Irana, za Rusiju, Kinu i Severnu Koreju se navodi da Ameriku gledaju kao strateškog suparnika i tek potencijalnog protivnika), a procenjuje se i da bi Iran, doduše, tek akose odluči na tako nešto, zahvaljujući svojoj svemirskoj tehnologiji pre 2035. mogao da razvije interkontinentalnu balističku raketu sposobnu da dosegne teritoriju Amerike.
U nešto pak bližem roku, predviđa se da će tokom čitave godine na Bliskom istoku ”konflikt i nestabilnost oblikovati bezbednosnu, političku i ekonomsku dinamiku na različite načine”. Relativno objektivno se ukazuje i na ”eroziju tolerancije Irana na stalne pretnje na njegovim granicama”, što je i sasvim očekivano imajući u vidu da se istovremeno predviđa i da će Izrael ”verovatno nastaviti da koristi proaktivne i ponekad provokativne vojne akcije”, da će ”tražiti dodatne načine da potkopa režim” te da će ”verovatno iskoristiti sva sredstva koja ima na raspolaganju da spreči obnovu” iranskog arsenala oružja.
Sve to zajedno, uključujući iranske saveznike od Huta u Jemenu, preko libanskog Hezbolaha do šiitskih milicija u Iraku, opominje da će svaki scenario koji neće uključivati dalju eskalaciju tekućeg rata predstavljati i te kakvo iznenađenje. Tim pre što Ormuski tesnac ostaje pod kontrolom Irana, dok iranski projektili padaju po Izraelu i američkim bazama u regionu uprkos tvrdnji američke obaveštajne zajednice da su ”uništeni kapaciteti Irana za projektovanje sile u regionu”; što više deluje kao podilaženje predsedniku Amerike nego kao objektivna procena izneta na osnovu prikupljenih obaveštajnih podataka.
Uz još jedan subverzivan detalj. Tvrdi se, naime, da je prošle godine (u Operaciji ponoćni čekić) ”uništen iranski program obogaćivanja uranijuma”, da su ”bombardovani ulazi u podzemna postrojenja zasuti cementom” i da ”od tada nije bilo pokušaja da se ponovo uspostavi sposobnost obogaćivanja (uranijuma)”. Što znači da čak i američki obaveštajci priznaju da nije bilo neposredne iranske – a pogotovo nuklearne – pretnje kao povoda za ovaj rat…
Kina, Rusija i Balkan
Za razliku od Bliskog istoka, na Dalekom istoku američki obaveštajci ne očekuju rat u kome bi Kina vojnim putem ostvarila ujedinjenje s Tajvanom. Naprotiv, ukazuje se, Kina kupuje vreme dok ojačava svoju vojsku i američku zavisnost od svojih retkih zemnih elemenata bez kojih nema nijedne tehnologije budućnosti.
A Rusija, priznaje se, nastavlja da pobeđuje Zapad u Ukrajini, pa i zbog toga sebe vidi kao ”ključnog geostrateškog suparnika SAD” koji ”nastoji da izgradi multipolarni svetski poredak” i da ”preoblikuje globalnu politiku, često na račun SAD”. Istovremeno, ipak, piše dalje, upravo ta ”ruska težnja ka multipolarnosti dozvoljava selektivnu saradnju s Amerikom”.
Evropi se, nasuprot tome, ne predviđa ništa dobro – što zbog ogromnih dugova i anemičnog rasta, što zbog visokih cena energenata i inflacije, što zbog 90 miliona migranata na području Zapadne Evrope – a u sklopu toga se spominje i Zapadni Balkan kao mesto potencijalnog sukoba Rusije i Zapada, gde Rusija pomaže Srbima u Srbiji (uključujući Kosovo), Republici Srpskoj i u Crnoj Gori.
Šta tim povodom nameravaju da preduzmu američki obaveštajci? Kakav odnos Amerike prema Rusiji i Kini oni najavljuju? I šta sve to znači za rat na Bliskom istoku?
O ovim su pitanjima u ”Novom Sputnjik poretku” govorili prof. dr Mitar Kovač, direktor Evroazijskog bezbednosnog foruma, i Đuro Bilbija, urednik portala ”Fakti”.