Otkrivamo: Kako je pripreman martovski pogrom Srba – sve je pokrenula četvorka sa Zapada

Više od dve decenije nakon pogroma srpskog stanovništva sa svojih ognjišta na Kosovu i Metohiji, idejni tvorci, organizatori i počinioci zločina nad Srbima nisu ni označeni, a kamoli osuđeni.

U mesecima pre pogroma

Pored toga što je bio koordinator srpskih institucija poput škola i bolnica i organizator povratka Srba prognanih još 1999. godine, Čović je nastupao i kao politički pregovarač sa međunarodnom zajednicom. On podseća da su maltretiranja Srba na Kosovu trajala neprekido i između 1999. i 2004. godine, a da ih je bilo i pre dolaska KFOR-a i UNMIK-a. Zapravo, kaže, značajno su se i uvećala sa dolaskom međunarodnih snaga. Kolektivni Zapad pravdao je taj teror tezom da su Albanci dugo bili ponižavani i ugnjetavani od strane Srbije i srpskih vlasti, pa da sada, eto, moraju malo „da uzvrate“.

U periodu pre pogroma, kaže Čović, bilo je najviše kidnapovanih ljudi, najviše ubistava i nasilja, za koja takođe niko nikad nije odgovarao — ni za autobus u Podujevu, ni za ubijenu i ranjenu decu u Goraždevcu, ni za niz drugih ubistava na prostoru Kosova i Metohije.

Sa ove vremenske distance od 22 godine, kada razmišljam, predznak da će se nešto dogoditi javio se šest meseci pre samog događaja. Mi to tada nismo mogli znati. Reč je o sastanku u Prištini na kome su prisustvovali Bil Klinton, Vilijam Voker, Bernar Kušner i Ričard Holbruk. Oni su tada objašnjavali Albancima da treba da preuzmu inicijativu, pošto je Koordinacioni centar Republike Srbije za Kosovo i Metohiju bio dosta jak. Mi smo tada imali veliku inicijativu. Potpisali smo sporazum sa UNMIK-om i Hanskom Hekerupom u novembru 2001. godine, pred prve izbore na prostoru Kosova i Metohije. Hekerup je, inače, zbog tog sporazuma početkom januara 2002. morao da ode sa Kosova jer mu je bila ugrožena bezbednost, kaže Čović za Sputnjik.

Nakon Martovskog pogroma 2004. godine, ni pet odsto proteranih Srba nije se vratilo na svoja ognjišta. To je Albancima samo dalo dodatnu energiju za dalje etničko čišćenje koje do danas sprovode, samo drugačijim metodama.

Na tom sastanku u Prištini, šest meseci pred 17. mart 2004, predlagano je da Albanci preuzmu inicijativu — i oni su je preuzeli. Neposredno pre toga, ranjen je srpski dečak od 18 godina u Čaglavici, kod Gračanice. Nakon toga u Lipljanu je ubijeno dvoje ljudi i ništa od toga nije klasifikovano kao etnički motivisan zločin. Kada se Srbi ubijaju, kaže naš sagovornik, niko ne odgovara.

Pogrom

Nakon svega ovoga, Albanci su kroz demonstracije pokušali da probiju most i pređu iz južne u severnu Mitrovicu, dok je u samoj Prištini bačeno pet bombi. Sve je to bila predigra 17. martu.

A onda je konačno 17. marta napravljen scenario u kojem se govorilo da je u albanskom selu Čabra poginulo dvoje ili troje albanskih dečaka, uz priču da su ih „srpski psi“ pojurili i naterali u reku. To se sve dešavalo na teritoriji opštine Zubin potok, a deca su se udavila u Ibru koji je tada imao veći vodostaj nego danas, zbog akumulacije Gazivoda. To su odmah objavili svi albanski i zapadni mediji, uključujući BBC i CNN, i to je pokrenulo jednu strašnu lavinu ogromnog nasilja.

U pogromu nad Srbima učestvovalo je oko 70.000 Albanaca rasprostranjenih širom Kosova i Metohije. Etnički su očišćeni Prizren, Priština, Đakovica, Gnjilane, Uroševac, Svinjare, kao i tri povratnička sela. Proterano je oko 4000 Srba, ubijeno je 28 ljudi, 935 kuća je zapaljeno, uništeno je 39 spomenika srpske kulturne baštine i pravoslavnih hramova, od čega je 19 bilo prve kategorije iz perioda od 12. do 14. veka, uključujući i Bogorodicu Ljevišku. Uništeno je više od 10.000 ikona, freski, a ranjeno je 954 ljudi.

Što se srpskih vlasti tiče, bili smo, kao po običaju, uhvaćeni u raskoraku. Koštuničina vlada je tek bila formirana i ona nije uspela da se snađe, a sigurno da je u tadašnjoj Vladi bilo i onih koji nisu hteli da se snađu.

Etnički su očišćeni Prizren, Priština, Đakovica, Gnjilane, Uroševac, Svinjare, kao i tri povratnička sela. Proterano je oko 4000 Srba, ubijeno je 28 ljudi, 935 kuća je zapaljeno, uništeno je 39 spomenika srpske kulturne baštine i pravoslavnih hramova.

A svet je ćutke gledao

O svemu ovome nikad nije sprovedena istraga i niko nikad nije ni za šta odgovarao. Čak je tadašnji specijalni predstavnik i bivši šef UNMIK-a Hari Holkeri rekao da je „prejaka reč“ upotrebiti termin etničko čišćenje za ono što su Albanci radili po Kosovu i Metohiji.

KFOR je imao oko 20.000 ljudi, UNMIK oko 3000, a kosovska policija oko 6000 pripadnika i malo ko je od njih reagovao. Italijanski KFOR je časno odradio svoj posao, spasivši manastir Dečane. Francuski KFOR je bio isto pod velikim iskušenjem jer je njegova zona bila Severna Mitrovica. Prištinu i Gračanicu su pokrivali Britanci koji su se uglavnom bavili fotografisanjem, ponekad nekog od Srba i evakuišući. Što se tiče Prizrena, njega su pokrivali Nemci koji su se isto bavili fotografijom dok su Albanci palili manastir Svetih Arhangela, Bogosloviju i Bogorodicu Ljevišku. Kosovsko pomoravlje pokrivali su Amerikanci i tu je bilo relativno mirno, jer su Amerikanci za Albance bili najveći autoritet.

Prizren su pokrivali Nemci koji su se bavili fotografijom dok su Albanci palili manastir Svetih Arhangela, Bogosloviju i Bogorodicu Ljevišku.

Godinama kasnije na svetlo dana su izlazila svedočanstva bivših vojnika KFOR-a o tome kako su imali jasna naređenja da se ne upuštaju u bilo kakve akcije, uključujući i akcije spašavanja. Kada je horda Albanaca u Prištini zapalila soliter „Ju programa“ u kojem su živeli Srbi i drugi nealbanci, međunarodne snage, kao i samozvana kosovska policija nemo su posmatrali kako zgrada gori, a ljudi zatvoreni u njoj dozivaju pomoć. Jedino se mala grupa irskih vojnika oglušila o direktna naređenja. Oni su upali u plamenom zahvaćenu zgradu i izvukli stanare na sigurno.

Zašto počinioci nisu kažnjeni?

Čim su se međunarodne snage ponašale kako jesu, objašnjava Čović, znači da su imale i naredbu da se tako ponašaju, odnosno da se ogluše o patnju srpskih civila na Kosovu i Metohiji.

Nakon pogroma masa Srba je napustila svoja ognjišta jer nisu više videli perspektivu bezbednog života na Kosovu i Metohiji. Albanci nastavljaju taj pogrom i svaki dan progone Srbe, to upravo rade i sa ovim boravišnim dozvolama. Pa nije Kosovo i Metohija strana zemlja da nam treba dozovla, bar za nas nije, niti će ikad biti.

Čović uopšte ne sumnja u to da je jedan od glavnih razloga zašto do danas niko nije odgovarao za pogrom Srba na Kosovu upravo taj što bi linija direktne odgovornosti išla pravo do nalogodavaca sa Zapada. Ako se detaljno pogledaju i analiziraju izjave zapadnih čelnika od 17. do 21. marta, kada je u Srbiji proglašen dan žalosti, postaje jasno da je sve bilo unapred pripremljeno, tvrdi Čović.

Čović uopšte ne sumnja u to da je jedan od glavnih razloga zašto do danas niko nije odgovarao za pogrom Srba na Kosovu upravo taj što bi linija direktne odgovornosti išla pravo do nalogodavaca sa Zapada.

General Džonson južnog krila NATO-a direktno je rekao da je sve što se desilo u tih nekoliko dana „pogrom nad srpskim narodom na prostoru Kosova i Metohije“. On je krajem iste godine penzionisan. Postoji niz sličnih primera koji pokazuju koliki stepen licemerja je tih dana bio prisutan od strane međunarodne javnosti. Nažalost, i danas je prisđutan. Iskreno se nadam da ćemo sa ovim novim svetskim promenama doći u situaciju da neke stvari objasnimo i razjasnimo, ali i da sačuvamo ono što je bez ikakve dileme naše, a to je prostor Kosova i Metohije, zaključuje Čović.

Pogledajte i:

DRUŠTVO

U rovovima novinarstva – lekcije za Briks iz američkog iskustva

15 Mart, 09:00