Velika misija na Dalekom istoku: Japanka Anastasija širi srpsku tajnu, a ovde je donela - zlatnu nit

Ovo za Sputnjik kaže Saći Šimada, istoričarka umetnosti iz Japana koju za Srbiju ne vezuje samo umetnost, već i pravoslavna vera:

Naša sagovornica zaslužna je za oživljavanje fresaka u manastiru Đurđevi Stupovi, u kapeli kralja Dragutina, svetskoj kulturnoj baštini pod zaštitom Uneska.

Uz njenu i pomoć njenog profesora i mentora Mičitaka Sava Suzukija, obnovljena je i crkva Vaznesenja Gospodnjeg u Velikom Krčimiru, zahvaljujući donacijama iz Japana.

Šimada je kustos muzeja u Jokohami i predavač na univerzitetu, a najvažniji segment njenog rada je upoznavanje dalekog istoka sa srpskom srednjevekovnom umetnošću.

„Doprinosim esejima o Srbiji u novinama, časopisima i veb magazinima u Japanu, držim predavanja. Kada sam pozvana iz Zapadnojapanske eparhije Japanske pravoslavne crkve, oni su mi predložili da sastavim knjižicu sa beleškama sa predavanja. Odlučila sam da je objavim. Vodič na 40 strana “Šta nam govore freske srednjovekovnih srpskih crkava: Ikonografija, program i obnova” je objavljen u januaru“.

Vodič na japanskom jeziku je bogato opremljen fotografijama koje su napravili Šimada i njeni prijatelji u Srbiji. Imali su na raspolaganju i dron, pa su srpske crkve i manastiri snimljeni iz svih uglova.

„Fotografisala sam i freske, naravno, uz blagoslov i dozvolu episkopa. Saradnja je divna. Često se dopisujem imejlom sa sekretarom eparhije raško-prizrenske, tako da smo postali prijatelji, iako se nikada nismo lično upoznali“.

Saći Šimada u Srbiji ima mnogo prijatelja, prve je stekla tokom studija, tri godine je živela u Beogradu sa stipendijom koju je dobila od naše države. Velike prijatelje upoznala je istražujući i živeći u srpskim manastirima, po njihovim tipicima. Voli da kaže da je živela kao monahinja, a to je, uz upoznavanje Svete Liturgije dovelo i do njenog krštenja u pravoslavnoj crkvi. Ime joj je Anastasija.

„U Jokohami postoji pravoslavna crkva, pa prisustvujem liturgiji i pevam. Jednom mesečno svi zajedno pravimo prosfore, pa učestvujem kada mi vreme dozvoli“.

Njen važan vodič su blagoslovili protojereji Zapadnojapanske eparhije, Pavele Oikava u Kjotu i Georgije Macušima u Osaki, eparhija trentuno nema episkopa.

„Urednica je popadija Marija Macušima. U Japanu žene sveštenika mnogo rade za crkvu. Izdavač je u Osaki, a štampano je 400 primeraka. Za sada je u prodaji u crkvama u Kjotu i Osaki. Jokohamska crkva, kojoj pripadam, takođe će ga prodavati. Trenutno pregovaramo o prodaji putem interneta, što je mnogo važno, vodič treba da bude dostupan svima“, ističe Šimada.

I prošlog leta bila je u Srbiji, prvi put se obratila niškoj eparhiji, za blagoslov, da ih obiđe. Čim je stigla, sveštenici su je odvezli do nekoliko crkava. Raduje se i što je upoznala mitropolita Arsenija.

Za Šimadu boravak u Srbiji je dolazak drugoj kući kada poseti eparhiju raško-prizrensku. Do sada je obišla većinu svetinja na Kosovu i Metohiji, a ovoga puta ponovo je boravila u, svojim, Đurđevim Stupovima. Posetila i okolne crkve i manastire.

„I mitropolit nemački Grigorije je tamo boravio, pa sam ga upoznala, a sledećeg dana smo svi otišli u manastir Banjska na slavu. Bila sam uzbuđena, jer sam bila tamo prvi put. Banjska je sada u ruševinama, osim crkve i konaka, ali mogu da zamislim da je nekada bio Lavra sa mnogo monaha. Dan kasnije sam posetila Crnu Reku sa drugaricom. Mitropolit i sveštenik su došli kasnije. Mašući iz auta, „Haj, Anastasija!“. Bila sam iznenađena koliko je bio prijateljski nastrojen i ljubazan, to nikada ne bih očekivala od episkopa“.

Anastasija nam se pohvalila da je iz Srbije u Japan odnela jednu dragocenost:

„To je prelep izvezani nadbedrenik iz manastira Končul, koji je moj japanski prijatelj naručio preko mene za njegovog oca, sveštenika. Pažljivo sam ga spakovala i donela u Japan. Uzgred, na zahtev manastira sam donela i 30 niti japanskog zlatnog konca. Imala sam iskustvo koje mi se činilo kao da sam u Srednjem veku. Divno!“

Naša sagovornica vredno radi kako bi Srbiju i njene dragocenosti približila Japanu, drži predavanja, u ambasadi Republike Srbije, Japansko-srpskom društvu, univerzitetima. O Srbiji i njenoj umetnosti govorila je i u Tokijskom kulturnom institutu i drugim kulturnim centrima, crkvama u Tokiju, Kjotou i Jokohami.

„Više od 70 ljudi je prisustvovalo svakom od predavanja u Tokiju i Kjotu, od kojih je 20 bilo pravoslavaca, a 50 nepravoslavnih. To znači da u Japanu postoji popriličan broj ljudi koji su zainteresovani za Srbiju i pravoslavno hrišćanstvo. Rekli su da bi želeli da posete Srbiju i manastire. Predavanje u Jokohami je bilo namenjeno vernicima, pa je više delovalo kao predavanje da se bolje upozna Saći Šimada. Jer su oni moja porodica“.

Anastasija piše i za onlajn magazin „My Serbia“ koji su osnovali njeni prijatelji, Tijana Nagato, Akiko Koga i Ćihaja Ojaizu. Objavljuje eseje o srpskom načinu života, spajajući umetnost, hranu i život.

„Ja vodim feljton pod nazivom „Poseta srpskim manastirima“. Pišem eseje o svojim utiscima o manastirima nekoliko puta godišnje. Do sada sam pisala o Studenici, Đurđevim Stupovima, Sopoćanima, Gradcu, Mileševi, Arilju i Dečanima. Trenutno pišem o Crnoj Reci, a sledeća je Banjska“.

Da postoji još neki način da narodu Japan približi svoju voljenu Srbiju i pravoslavnu veru, Saći Šimada sigurno bi ga pronašla. Ima i predlog koji smatra izuzetno važnim:

„Bilo bi sjajno kada bi srpski sveštenici došli u Japan, baš kao što je Nikolaj Kasatkin, Sveti Nikolaj Japanski, došao iz Rusije. Sveštenici iz Rumunije, Ukrajine i Koptske pravoslavne crkve, već su u Japanu i služe svake nedelje. Trenutno ovde ima samo 200 Srba, ali će taj broj sigurno rasti. I ja bih volela da na liturgiji i u Japanu pevam na srpskom“.