Dan kad se osvojila sloboda! Srbija slavi dva važna događaja koja su joj promenila istoriju

Prema Kovićevim rečima, ono što se dogodilo 1804. i 1835. ima duboke korene – želja za nacionalnim oslobođenjem i ujedinjenjem srpskog naroda svoje korene ima u srednjem veku. I Karađorđe, kao vođa ustanka, kao i tvorci Sretenjskog ustava bili su vođeni idejom srpske državnosti, odnosno onim što su radili Stefan Nemanja, sveti Sava i Stefan Prvovenčani.

„To ne znači da se značaj Karađorđa i značaj ustavne istorije srpskog naroda može osporiti. Pogotovo je tu važna ličnost Karađorđa koja je, iako nije svetiteljska, u nekom kontekstu srpske istorije ravna Stefanu Nemanji ili Stefanu Prvovenčanom. I nije slučajno što je upravo Karađorđe u vreme Kočine krajine, kad su Srbi bežali i spasavali mošti svojih svetitelja, bio jedan od onih koji su na ramenima nosili mošti Stefana Prvovenčanog“, naglašava Ković.

A kada, nakon prvih ustaničkih uspeha, Karađorđe sa protom Matijom Nenadovićem razgovara o tome koje bi zakone trebalo uvesti u Srbiju, prota mu donosi Zakonopravilo Svetog Save – zakonodavni spomenik koji je od 13. veka bio temelj duhovnog, pa i političkog života srpskog naroda tokom više vekova, uključujući i one provedene u turskom ropstvu, dodaje on.

Pretvaranje raje u slobodne ljude

Ono što je najvažnije je da je Prvi srpski ustanak Srbe iz raje pretvorio u slobodne ljude – Karađorđe ih je naučio kako da se ne plaše – tog 15. januara 1804. Srbi su u svoje ruke uzeli odbranu svojih porodica, časti, imovine, slobode i života. A kada počne ustavna istorija Srbije, ti slobodni ljudi pretvoriće se u građane, objašnjava Ković.

Ideologija ustanika zasnivala se na predanju o srednjevekovnoj srpskoj državi i osveti Kosova. Te ideje prenošene su u crkvama i putem gusala – tako je srpska državotvorna ideja održavana i tinjala je kroz sve vekove turske okupacije.

„Guslar je, verovatno, u crkvenoj porti, u manastirima, slušao ono što se stalno ponavljalo, a to su sveti Simeon, Sveti Sava, sveti kralj Stefan Prvovenčani, sveti kralj Stefan Dečanski, pa sve tako do Lazara i posle Lazara. Zašto vam se to priča? To su slikoviti detalji koje vam govore da su oni u svojim glavama već imali jasnu priču. Oni su se digli da bi se odbranili i slali su sultanu poruke da su lojalni, da samo žele da vrate sultanovu vlast i legalan poredak. A kada su videli da mogu da biju Turke, kada je sultan poslao svoje trupe i kada su ih oni sačekali na Ivankovcu 1805. i kada su videli da su potukli regularne trupe, oni su shvatili da mogu da idu na stvaranje države. To je, verovatno, od samog početka bila njihova ideja, ali je nisu otkrivali“, ističe Ković.

Opšta ideja – ujediniti srpstvo

Ustanička želja za stvaranjem države podržana je od Rusije, a kada ustanici prelaze Drinu i uspostavljaju vezu sa mitropolitom Petrom Prvim u Crnoj Gori, svima, pa i evropskim velikim silama postaje jasno da se radi o nameri da se u jednu državu ujedini celokupan srpski nacionalni korpus. U ustaničkoj prepisci pominju se i Srbija, i Crna Gora, Bosna, Hercegovina, pa i Dalmacija, čiji identitet u tom trenutku još uvek nije rešen.

Sve što je Karađorđe radio bilo je utemeljeno u prošlosti – namere za državom u kojoj će biti ujedinjeni svi Srbi dosežu do ranog srednjeg veka, navodi Ković, a u 19. veku ujedinjenje je jedna od dve čarobne reči. Druga je oslobođenje i one su ispisane na barjacima svih evropskih nacionalnih pokreta toga vremena, od Norveške do Jermenije: oslobođenje od unutrašnje tiranije i stranog okupatora i ujedinjenje naroda koji ima pravo na samoopredeljenje.

Ono što je najvažnije, ni jedna strana država nije donela slobodu Srbiji; ruska pomoć ustanicima bila je krucijalna i dragocena, ali slobodu je izborio srpski narod sam.

„Sam Srbin, sam srpski seljak, zgrabio je slobodu obema rukama, dobio od Karađorđa zemlju koja do tada nije bila njegova, bila je begovska, a on je verovao da je nekada pre dolaska Turaka bila njegova. I jeste to bila. Tu zemlju je Karađorđe podelio, Miloš je tu podelu zemlje pravno kodifikovao. Srbija je postala zemlja slobodnog seoskog poseda na kojoj svaki Srbin tu slobodu koju je osvojio svojim rukama materijalizuje na tom parčencetu zemlje“, kaže Ković.

Sve to vodilo je do Sretenjskog ustava i do daljeg razvoja sloboda tako da 1869. Srbija postaje zemlja sa gotovo opštim pravom glasa, što mnoge evropske zemlje toga doba nisu imale.