Ništa još nije gotovo: Maduro jeste pao, ali Venecuela i dalje – stoji!

Utrkivanje raznih komentatora da razbistre šta će se dalje dešavati u međunarodnim odnosima sadržalo je sistemsku grešku: polazilo je od osnovne hipoteze kako SAD „preuzimaju“ Venecuelu.

Suštinski, Maduro jeste pao, ali Venecuela i dalje „stoji“. Mada, i oko pitanja Madurovog „pada“, čak i posmatrano iz ugla američkog tužilaštva, slučaj je postao kompleksniji nego što se očekivalo.

Naime, američko Ministarstvo pravde teretilo je Madura od 2020. godine za rukovođenje narko Kartelom Sunca. Ova optužba poslužila je kao osnova da se ta kriminalna organizacija 2025. godine najpre od strane Ministarstva finansija, a zatim i Stejt departmenta proglasi terorističkom organizacijom. Dovoljno da se angažovanje specijalnih vojnih snaga na teritoriji druge države označi kao borba protiv terorizma, odnosno da se akcija opravda kao neophodna za zaštitu nacionalne bezbednosti.

Međutim, tri dana nakon lišavanja slobode Madura, američki državni organi odustali su od ove tvrdnje, zato što „Kartel Sunca nije stvarna organizacija, već kolokvijalni izraz koji su venecuelanski mediji upotrebljavali za opisivanje korumpiranih zvaničnika koji zarađuju na trgovini drogom“.

Tako da se dokazivanje optužbi protiv Nikolasa Madura nastavljalo uz opise da se radi o „sistemu pokroviteljstva“ i podsticanju „kulture korupcije“. Takva promena svakako otvara i polemiku o opravdanosti američke vojne akcije, te grubog i skandaloznog kršenja suvereniteta druge međunarodno priznate države.

Za Trampovu administraciju ovo nije najsrećniji nastavak celokupnog „procesa“, kvari mu utisak o spektaklu. Isto kao što mu taj utisak kvare i tvrdnje Aleksandra Lukašenka kako se iza svega „kriju“ izdaja i podmićivanje dela venecuelanskog vojnog i političkog vrha.

Ako se uzmu u obzir činjenice o nikakvom otporu venecuelanske vojske, da je uz Madura ostalo malobrojno obezbeđenje sastavljeno od kubanskih specijalaca, kao i da su američke snage znale toliko precizne rasporede lokacija i ljudi, izjave predsednika Belorusije deluju logično. I tu, sasvim je moguće, prilikom pravljenja nekog dogovora novac nije morao igrati presudnu ulogu.

Jednostavno, iscrpljen sankcijama venecuelanski ekonomski sistem je pred kolapsom (vrlo ubedljivo, pojedini istraživači pišu da je odavno kolabirao), socijalne napetosti su izražene, a politička polarizacija lako uočljiva, tako da postoji i pretnja izbijanja oštrih društvenih sukoba.

Sa druge strane „u opticaju“ je bio i oružani konflikt sa SAD. Tako da je „predaja Madura“, ako je ova hipoteza tačna, predstavljala svojevrsni kompromis. Truli kompromis i sa još uvek nesagledivim posledicama, ali u postojećim okolnostima verovatno se učinio kao „jeftiniji izlaz“ od produžavanja neizvesnosti koje su mogle dovesti do istovremenog građanskog rata i rata sa SAD. Plus, biće suspendovane neke od sankcija, pa će se i pritisak na domaću ekonomiju smanjiti.

No, ključno za dalji razvoj situacije jeste što nema jasnog odgovora o tome šta će se dalje dešavati. Neizvesnost se zapravo – produžava.

Prvo, vlast koju čine do juče najbliži saradnici Madura brzo se konsolidovala i nastavila da vrši svoje funkcije. Nije bilo prevrata, niti instaliranja novih ljudi na „vrhu političke piramide“. U tom kontekstu, uz kakvu-takvu normalizaciju relacija sa SAD i labavljenjem sankcija venecuelanska spoljna i unutrašnja politika može biti korigovana, ali ne i radikalno promenjena. Što onda dovodi u pitanje svrsishodnost ovakvih vojnih akcija.

Drugo, vašingtonska administracija nije imala spremna rešenja za „dan posle“. Samohvalisanje Donalda Trampa koji sebe prikazuje na društvenim mrežama kao „v.d. predsednika Venecuele“ ne samo da malo znači u praksi, nego se može pokazati kontraproduktivnim u kampanji za naredne parlamenarne i predsedničke izbore u Venecueli.

Naposletku, Tramp se sastao i sa Marijom Mačadom, dobitnicom Nobelove nagrade za mir, mada ona dolazi iz sasvim drugačijeg „ideološkog okruženja“ i prema kojoj očigledno ne gaji velike simpatije, što ukazuje da on na samom terenu, u Karakasu, nema pouzdane partnere na koje se ubuduće može osloniti.

Treće, američki naftni giganti nisu oduševljeno „prigrlili“ ponudu da „upadnu“ u Venecuelu i eksploatišu tamošnju naftu. Puno toga zasnovano je na reciprocitetu i ako se ovakvom „kaubojštinom“ počnu uokviravati međunarodni odnosi, onda će pre ili kasnije stići račun za naplatu istim tim američkim korporacijama. Nešto će dobiti u Venecueli, ali ako uđu u takvu igru nešto i mogu izgubiti u drugim delovima sveta. Četvrto, Trampova igra u Venecueli shvaćena je kao želja za ovladavanjem resursima, što ona u suštini jeste i najpre se tiče sirove nafte. Međutim, ako SAD budu „upravljale“ venecuelanskom naftom, onda neće zavisiti od energenata iz Persijskog zaliva, što automatski znači i da im održavanje stabilnosti i dosadašnjeg poretka u tom delu sveta više ne mora biti prioritetno. To je uzrokovalo velike potrese na Bliskom istoku i nova „regionalna prestrojavanja“ sa dalekosežnim konsekvencama.

Između ostalog, indirektno, američka akcija u Venecueli uticala je na novo spoljnopolitičko pozicioniranje Saudijske Arabije, Turske i Pakistana, zemalja koje su do skora bile iskreni i neupitni partneri Vašingtona.

Peto, američka akcija nije dobro prihvaćena (ili, čak se može reći u slučaju pojedinih država nije uopšte prihvaćena) u Latinskoj Americi. Da, sada svi u komšiluku zaziru od jednostranih poteza Donalda Trampa, ali istovremeno se i distanciraju od SAD i traže alternativne načine saradnje sa drugima kako bi se dodatno zaštitili.

Kao što je pisao Gi Debor, živimo u „društvu spektakla“ i ono što je priredio Donald Tramp bilo je spektakularno. Ali, prvi problem sa spektaklom je što njegovi efekti traju ograničeno, kratko. Ako se vlada pomoću spektakla, onda se oni moraju ređati jedan za drugim, neprestano „proizvoditi“.

Drugi problem je što uprkos spektaklu ostaju realne posledice, otvorena pitanja koja se moraju rešavati dan kasnije, mesec kasnije.

Lišavanje slobode Nikolasa Madura ostavilo je iza sebe mnogo pitanja bez odgovora, a deo tih pitanja tiče se i budućih dešavanja u Venecueli, ali i regionalnih odnosa i međunarodne bezbednosti. Ukoliko i dalje ne bude odgovora koji će se jasno artikulisati od strane Trampa ili u dogovoru sa Vašingtonom, onda će se pojaviti odgovori koji će biti artiklulisani bez učešća Trampa i mimo znanja Vašingtona.

Tako se i ono što je učinjeno u Karakasu može pretvoriti u veliki problem za SAD, bez obzira na kratkoročne „spektakularne efekte“. U Venecueli, ipak, ništa nije „gotovo“.

A šta će se dalje dešavati, zavisi koliko od Donalda Trampa, toliko i od venecuelanskih vlasti, regionalnih igrača i okolnosti u međunarodnim odnosima koje je teško predvideti.

Pogledajte i: