Događaji s početka ove godine u Karakasu, koji su predstavljali najmoćniji geopolitički zemljotres, primoravaju nas da iznova preispitamo same temelje svetskog poretka uspostavljenog pre 80 godina, nakon Drugog svetskog rata. I ovde nije reč samo o drskoj otmici predsednika suverene Venecuele, Nikolasa Madura, kao potpuno neobuzdanom aktu kršenja međunarodnog prava. U suštini, otvorena otmica najvišeg državnog zvaničnika deo je mnogo šireg cilja: preuzimanja Zapadne hemisfere kao isključivo svoj posed. I to ne samo sticanja faktičke kontrole po principu „radim to, jer mi se može“, već i pravnog učvršćivanja tih „prinosa“. To je, bez sumnje, ciničan izazov celokupnom sistemu međunarodnih odnosa. Zašto je to danas potrebno Sjedinjenim Državama (a Amerika nije samo Tramp)?
Kako sam više puta isticao početkom 2026. godine, počela su da se ostvaruju i najneobičnija, ponekad i apsurdna predviđanja razvoja našeg sveta. Stoga se možemo okrenuti konspirologiji kao ne naročito ozbiljnoj, ali često najpreciznijoj futurološkoj doktrini savremenog doba. Na primer, dobro poznatoj još od tridesetih godina prošlog veka teoriji o stvaranju posebnog tehnokratskog društva u Severnoj Americi — „Tehnatu“. Vlast u takvom društvu trebalo bi da pripada naučnicima i inženjerima (naravno, onima poput Ilona Maska i Pitera Tila). Sledbenici ove blistave ideje polaze od pretpostavke da država stvorena od strane kreativne klase mora postojati nezavisno od ostatka sveta i obuhvatati ne samo teritoriju SAD, već kao resursnu bazu i Kanadu, Centralnu Ameriku, Karibe, severni deo Južne Amerike, uključujući Venecuelu, Kolumbiju, kao i Grenland (sic!). Spisak je, treba priznati, zanimljiv, a u svetlu poslednjih „pravaca glavnog udara“ Bele kuće — veoma indikativan.
Konspirologija maršira — i funkcioniše
Ali to je samo jedna teorija zavere, reći ćete. Nipošto! Pogledajte šta se dešava oko nas nakon 1. januara. Konspirologija maršira — i funkcioniše. Želite druga, prizemnija objašnjenja? Izvolite. Razlog je u iscrpljivanju mogućnosti SAD kao svetskog hegemona. Danas je u celini jasno: SAD očigledno nedostaju snage za globalnu dominaciju. I pojedini predstavnici tima Donalda Trampa, koji to priznaju, vode ka pragmatičnoj adaptaciji dugoročne politike na nove uslove, odnosno na faktički gubitak globalne prevlasti. Međutim, proces formiranja multipolarnog sveta stratezi Bele kuće vide na krajnje neobičan način. Pre svega, žele da ga iskoriste kao pokušaj naglog proširenja sopstvene sfere uticaja u kolonijalnom stilu XIX veka. Niko ne spori postojanje određenih interesa i strateških granica prekookeanske sile, koje daleko prevazilaze fizičke. O tome sam već pisao. Ali pretvaranje čitave hemisfere u ozloglašeno „zadnje dvorište“ sa svojim blekdžekom, prostitutkama i drugim zabavama — izuzetno je opasna stvar, sa teško predvidivim posledicama.
Čak i ako ove pomalo smešne istorijske hipoteze o „Tehnatu“ objašnjavaju motive nametljivog promovisanja nove „doktrine Donro“ u Zapadnoj hemisferi, one nam ne daju nikakvu predstavu o pravnom okviru koji bi se koristio za geopolitičko „resetovanje“ čitavog makroregiona. Takav okvir jednostavno ne postoji. Sve što se čini jeste grubo gaženje principa međunarodnog prava. Nije slučajno što je Donald Tramp, naša sancta simplicitas XXI veka (sveta prostota), direktno izjavio da je granica ovlašćenja SAD na međunarodnoj sceni „njegov sopstveni moral“, a ne međunarodno pravo.
U svetlu toga, preko okeana sve glasnije odjekuju reči u stilu klasičnih vesterna tridesetih godina XX veka o primatu sile (might is right, jus fortioris). To jest, o odustajanju od dijaloga zasnovanog na zajedničkim vrednostima, razumnom regulisanju sopstvenih potreba i svesnoj samokontroli ponašanja. Ali da li su Sjedinjene Države ikada postupale drugačije?
Problem nije u tome što jedne norme i principi međunarodnog prava zamenjuju druge. Mnogo je opasniji pravni vakuum koji nastaje kao rezultat naglih i neopravdanih poteza, povezan sa uništavanjem osnovnog principa pravne stabilnosti i kontinuiteta. Haotično popunjavanje takve praznine može dovesti do potpune degradacije opštih postulata međunarodnog prava i povratka u prošlost u pogledu razumevanja osnova primene sile. Do sadašnjeg pravnog poretka, formiranog nakon Drugog svetskog rata (uprkos svim pokušajima da se ova pitanja urede u okviru Društva naroda, nakon Prvog svetskog rata), svako suvereno državno telo je po difoltu u bilo kom trenutku i iz bilo kog razloga imalo pravo da pribegne vojnom instrumentu u okviru principa jus ad bellum (pravo na rat). Da li Bela kuća zaista predlaže svetu da se vrati u prošlost?
Svesno unošenje haosa u međunarodne odnose
Da bismo izbegli pogrešna tumačenja, odmah napominjem: pozivanje Vašingtona na to da „i drugi to danas rade“ (sa aluzijom na odluku Rusije o sprovođenju SVO) iz razumljivih razloga ne funkcioniše. U okviru SVO naša zemlja štiti sopstvene građane, svoje sunarodnike na svojoj istorijskoj teritoriji od represija susedne države, čija je legitimnost vlasti veoma upitna. Ti građani su, štaviše, na osnovu zakonito sprovedenog referenduma izabrali ulazak svojih teritorija, izdvojenih u skladu sa članom 1 Povelje UN, u sastav Rusije, što je i ustavno potvrđeno. Po svojoj prirodi, SVO nije kolonijalni rat, već akt samoodbrane. Društveni sastav učesnika aktuelnog sukoba, nažalost, omogućava da se on okarakteriše kao izopačeni oblik građanskog rata, proistekao iz neuspešnog raspada SSSR-a. Nijedno od ovih obeležja ne poseduje vojna aktivnost Vašingtona u Venecueli, Iranu ili potencijalno — na Grenlandu.
Koliko god aktuelna američka administracija razglabala o svom navodnom odbijanju da poštuje međunarodno pravo, takve izjave ne treba shvatati doslovno. Danas se to naziva svesnim unošenjem kontrolisanog haosa u međunarodne odnose radi brzog rešavanja konkretnih problema u korist SAD. Ili, kako sami Anglosaksonci kažu — wishful thinking, želja da svetska zajednica poveruje u preuveličano predstavljanje sopstvene snage i sposobnosti. Trenutna administracija to čini često i sa očiglednim zadovoljstvom.
A sada malo dosadnije, ali neophodne pravne materije. Čak su i najekstremniji režimi iz prošlosti uvek nastojali da svojim postupcima daju privid zakonitosti, osmišljavajući složene, mada u krajnjoj liniji izmišljene pravne argumente. Tako je nacistička Nemačka remilitarizaciju Rajnske oblasti 1936. godine opravdavala navodnim kršenjem Versajskog i Lokarnskih ugovora od strane drugih država. Južnoafrička Republika u vreme aparthejda izvodila je vojne upade na teritorije susednih zemalja i podržavala pobunjeničke pokrete, opravdavajući ignorisanje rezolucija UN (na primer, o nezavisnosti Namibije) potrebom borbe protiv uticaja SSSR-a i Kube. Irak je, započinjući rat protiv Irana, pokušavao da se pozove na princip borbe protiv „neravnopravnih sporazuma“, imajući u vidu poništavanje, nepovoljnog po sebe Alžirskog sporazuma iz 1975. godine, kojim je granica između dve države utvrđena duž reke Šat el-Arab. Za sada, međutim, pravna „okvirna priča“ venecuelanske avanture ni približno ne uspeva čak ni u poređenju sa ovim primerima.
Američka akcija u Venecueli
Prvo, Sjedinjene Države nisu imale osnov za zakonitu primenu vojne sile u okviru prava na samoodbranu. U tom smislu, pozivanje američkih zvaničnika i eksperata na član 51 Povelje UN, koji priznaje neotuđivo pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog napada, potpuno je neosnovano. Ne postoje nikakve opšteprihvaćene i pouzdano potvrđene činjenice koje bi ukazivale na to da se Venecuela pripremala za agresiju protiv suverene teritorije SAD. Takođe, nije postojala situacija u kojoj bi država imala pravo da pribegne samoodbrani zbog navodno „neizbežno pretećeg“ napada, niti zbog potrebe za zaštitom svojih građana u inostranstvu. Karakteristično je da čak ni u mejnstrim anglosaksonskim medijima niko od uglednih stručnjaka za međunarodno pravo nije pokušao da opravda postupke Vašingtona. Naprotiv, gotovo svi su jednoglasno oštro optužili američke vlasti za kršenje Povelje UN, povredu suvereniteta i nezakonitu upotrebu sile protiv druge države.
Drugo, Sjedinjene Američke Države su prekršile principe nužnosti i proporcionalnosti (srazmernosti), koji predstavljaju ključne elemente prava države na samoodbranu i koji su utvrđeni u relevantnim pravnim izvorima, uključujući rezoluciju respektabilnog Instituta za međunarodno pravo iz 2007. godine „Savremeni problemi primene oružane sile u međunarodnom pravu“.
Treće, transnacionalna trgovina narkoticima nikada u međunarodnom pravu nije smatrana oblikom oružanog napada. Shodno tome, nijedno od krivičnih dela koja se stavljaju na teret Nikolasu Maduru i njegovoj supruzi Siliji Flores — organizacija „narkoterorističkog udruživanja“, zavera radi šverca kokaina u SAD, nezakonito posedovanje i upotreba oružja i eksplozivnih sredstava radi obezbeđivanja aktivnosti narko-kartela — ne daje Vašingtonu pravo na preventivnu upotrebu sile u cilju odbrane od navodno neminovnog napada u smislu člana 51 Povelje UN.
Sa velikom verovatnoćom može se pretpostaviti da će uzročno-posledične veze neophodne da bi se takva aktivnost kvalifikovala kao „napad na Sjedinjene Države“ biti zasnovane na brojnim prećutkivanjima, činjeničnim pretpostavkama i konstrukcijama koje će ostati nedokazane ili u značajnoj meri fabrikovane. Pored toga, protivpravnost napada na Venecuelu dodatno potvrđuje i odluka Apelacionog suda u predmetu „Norex Petroleum protiv Access Industries“ iz 2010. godine, prema kojoj se delovanje federalnog zakona o organizovanom kriminalu ne može prostirati van teritorije Sjedinjenih Država.
Četvrto, izuzetno neubedljivo zvuče izjave namenjene širokoj javnosti o tome da se navodno vodi „rat protiv organizacija koje se bave trgovinom narkoticima, a ne rat protiv Venecuele“. Niko nije ovlastio aktuelne američke vlasti da sprovode takvu operaciju: sa stanovišta nacionalnog zakonodavstva, ona je u potpunosti nezakonita čak i u kontekstu eksteritorijalne primene ustavnih normi. Tako je, na primer, u odluci Vrhovnog suda SAD u predmetu „Dauns protiv Bidvela“ iz 1901. godine nedvosmisleno istaknuto da se Ustav Sjedinjenih Država primenjuje na teritorijama koje se nalaze pod suverenitetom SAD, dok se na druge teritorije može primeniti samo u slučajevima zaštite osnovnih prava. U predmetu „Bumedijen protiv Buša“ iz 2008. godine Vrhovni sud je u potpunosti potvrdio ovaj stav, naglasivši da se, osim teritorije samih SAD, ustavne odredbe u punom obimu primenjuju isključivo na inkorporirane teritorije. U slučaju naglog i nasilnog upada u Karakas, Vašington očigledno nije raspolagao nikakvim takvim pravnim osnovom.
Peto, odluke Sjedinjenih Država grubo krše imperativne norme međunarodnog prava koje garantuju teritorijalnu nepovredivost država. Nikakve radnje, prikrivene doktrinom Monro — koju niko ne priznaje osim samih SAD — niti samoproglašenom „odgovornošću“ Vašingtona za sudbinu Zapadne hemisfere, ne mogu poslužiti kao opravdanje za želju da se Venecuelom „upravlja spolja“. To je u direktnoj suprotnosti sa članovima 1 i 2 Povelje UN, koji zahtevaju poštovanje principa ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda, kao i uzdržavanje od pretnje silom ili njene primene protiv teritorijalne celovitosti i političke nezavisnosti bilo koje države. Istovremeno, protivpravni postupci SAD protivreče i članovima 18–21 Povelje Organizacije američkih država, kojima se izričito zabranjuje direktno ili indirektno mešanje u unutrašnje ili spoljne poslove drugih država, kao i primena prinudnih ekonomskih ili političkih mera radi pritiska na suverenu volju druge države radi sticanja koristi.
Kršenje osnovnih principa međunarodnog prava
Stav američkih vlasti u vezi sa politički motivisanim krivičnim gonjenjem aktuelnog venecuelanskog lidera ne može se opravdati ni sa stanovišta osnovnih principa međunarodnog prava. Prema normama međunarodnog običajnog prava, Nikolas Maduro, kao aktuelni šef države u momentu američkog napada, uživa dva oblika imuniteta od strane krivične jurisdikcije drugih država: ratione personae (personalni, odnosno apsolutni imunitet) i ratione materiae (funkcionalni imunitet). Hapšenje, nasilno izvođenje iz zemlje i podizanje optužnice od strane američkog pravosuđa za „narkoterorizam“ protiv lica koje uživa i građanskopravni i krivičnopravni imunitet predstavljaju flagrantno kršenje osnovnih principa međunarodnog prava — suverene jednakosti država i nemešanja u unutrašnje poslove. Svaka rasprava na tu temu je, po definiciji, bespredmetna.
U tom kontekstu, vredi podsetiti na presudu Međunarodnog suda UN od 14. februara 2002. godine u predmetu „Demokratska Republika Kongo protiv Belgije“, u kojoj je potvrđen apsolutni imunitet šefova država od strane jurisdikcije drugih država — kako građanske, tako i krivične. U istoj odluci, najviši sud UN naveo je četiri situacije u kojima nosioci najviših državnih funkcija mogu biti krivično gonjeni: pred sudovima sopstvene države; pred međunarodnim sudovima koje imaju nadležnost; u slučaju da država ukine imunitet svom funkcioneru; nakon prestanka mandata, pred sudovima druge države — za radnje učinjene pre, tokom ili nakon obavljanja funkcije, u privatne svrhe.
Dodatnu potvrdu neosnovanosti američkih argumenata predstavljaju rezultati sudskog postupka vođenog u Francuskoj između 1999. i 2001. godine protiv tadašnjeg šefa Velike Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije, Muamera el Gadafija, koga su francuski organi teretili za međunarodne zločine. Konačnu tačku u ovom predmetu stavio je Vrhovni sud Francuske, koji je poništio odluke nižih instanci, pozvavši se na nepostojanje bilo kakvih izuzetaka od apsolutnog imuniteta aktuelnog šefa države.
Interesantno je i to što je Komisija za međunarodno pravo Generalne skupštine UN, koja se bavi pitanjem imuniteta državnih funkcionera od strane krivične jurisdikcije drugih država, potvrdila da ne postoje važeći izuzeci od imuniteta ratione personae. Do danas, Komisija nije utvrdila ni postojanje važećih izuzetaka od imuniteta ratione materiae. U njenim radnim dokumentima kao potencijalni izuzeci navode se sledeća krivična dela po međunarodnom pravu: genocid, zločini protiv čovečnosti, ratni zločini, zločin aparthejda, mučenje, nasilni nestanak, zločin agresije, ropstvo i trgovina robljem — pri čemu čak ni oko ovih dela ne postoji konsenzus među državama. Kao što je očigledno, „trgovina narkoticima“ se ni u jednom trenutku ne pominje kao osnov za ukidanje funkcionalnog, a pogotovo ne apsolutnog imuniteta šefa države, što još jednom pokazuje neutemeljenost američkih tvrdnji.
Posebno neubedljivo izgledaju i pokušaji Vašingtona da otmicu Nikolasa Madura prikaže kao posledicu doslednog nepriznavanja venecuelanskog lidera kao legitimnog predsednika. Međunarodno pravo ne daje nijednoj državi ovlašćenje da jednostrano određuje legitimnost vlasti druge države, niti da utvrđuje postojanje ili nepostojanje imuniteta njenih zvaničnika. Štaviše, i pored osporavanja od strane SAD predsedničkih izbora u Venecueli 2018. i 2024. godine, sa stanovišta međunarodnog prava od presudnog je značaja činjenica da je upravo vlada Nikolasa Madura ostvarivala efektivnu kontrolu nad celokupnom teritorijom zemlje.
U tom smislu, od posebnog značaja je arbitražna odluka u predmetu „Velika Britanija protiv Kostarike“ iz 1923. godine, u kojoj je režim Federika Tinoka priznat kao faktička vlast, uprkos formalnom nepriznavanju od strane Londona. Značajno je i to što su predstavnici vlasti Nikolasa Madura nastavili da predstavljaju Venecuelu u Ujedinjenim nacijama, pri čemu niko nije osporavao njihova ovlašćenja u okviru organizacije.
Pozivanje SAD na doktrinu Ker–Frizbi
Pozivanje SAD na doktrinu Ker–Frizbi, koju američki sudovi koriste za opravdavanje ekstradicije stranaca van okvira međunarodnih ugovora „u ime nacionalnih interesa“, takođe je teško primenljivo u ovom slučaju. Ključni problem leži u tome što se ovom čisto američkom koncepcijom eksteritorijalne jurisdikcije ne može opravdati kršenje međunarodnopravno zagarantovanog personalnog imuniteta šefa države. Pri tome, trenutna situacija se suštinski razlikuje od panamskog presedana iz 1989. godine sa Manuelom Norijegom, koji formalno nije bio šef države, već komandant Nacionalne garde Paname.
Nije bez značaja ni činjenica da se i u samim Sjedinjenim Državama već dugo vodi rasprava o potrebi ukidanja doktrine Ker–Frizbi. Kao posebno značajan presedan u tom pogledu navodi se predmet „Sjedinjene Države protiv Fransiska Toskanina“ iz 1974. godine, u kojem je Apelacioni sud Drugog okruga, nakon detaljne analize, zaključio da je primena te doktrine pravno neodrživa. Ipak, svaka administracija Bele kuće uporno ostavlja ovu sramnu pravnu rupu za nezakonito privođenje stranaca pod nadležnost američkog pravosuđa. Prateći slučaj Nikolasa Madura, postaje jasno zašto.
Prema normama međunarodnog prava, vršenje jurisdikcije na teritoriji druge države zahteva saglasnost nadležnih organa te države. U suprotnom, reč je o protivpravnom aktu. U tom smislu, otmicu Nikolasa Madura treba posmatrati isključivo kao kršenje međunarodnog prava, uključujući i norme iz oblasti ljudskih prava. Potencijalno pozivanje Vašingtona na presedan „Sjedinjene Države protiv Umberta Alvaresa-Mačajna“ iz 1992. godine (u kojem je Vrhovni sud SAD utvrdio da nasilna otmica meksičkog državljanina ne sprečava njegovo krivično gonjenje pred američkim sudovima) kao potvrdu principa male captus, bene detentus(„nezakonito uhvaćen, ali zakonito zadržan“) daleko je od pravno besprekornog i opravdano je podvrgnuto oštroj kritici međunarodne zajednice. Konkretno, Međuamerički pravni komitet OAG je još 1993. godine nedvosmisleno ukazao da su Sjedinjene Države ignorisale svoju obavezu da vrate optuženog državi iz čije je jurisdikcije nasilno izveden.
Naravno, sve navedene norme prava, bez presedana, kao i osnovni principi međunarodnog javnog pravnog poretka, Bela kuća može zanemariti u korist više puta proglašavanih „nacionalnih interesa“, kao što je to često činila i ranije. U tom slučaju, Nikolas Maduro će, kao opomena svima koji se ne slažu sa „doktrinom Donro“, biti podvrgnut politički motivisanom krivičnom gonjenju, čiji je ishod praktično unapred poznat. Ipak, kao što sam već ranije napisao na društvenim mrežama, vrlo je verovatno da će on na kraju biti pomilovan — ako ne od samog Trampa, onda od njegovog naslednika.
A šta je sa „Tehnatom“ i njegovim neprolaznim konspirološkim značajem? Očigledno je da prešminkana verzija „Tehnata“ u Zapadnoj hemisferi izuzetno odgovara novim političkim i poslovnim elitama Sjedinjenih Država. Jer ako više nije moguće suprotstaviti se multipolarnom svetu koji uključuje Kinu, Indiju, Rusiju i druge ključne aktere, onda se može izgraditi amerikanocentrični raj u jednoj, izdvojenoj hemisferi. Otprilike ovako: Evropa je niko i ništa, zato Rusiji ostavlja Evropu. Kini i Indiji — Azija. A zemlji slobode — celo Zapadno polulopta. I budite zadovoljni što je Grenland „samo“ u neograničenom korišćenju, a ne u punom vlasništvu.
Kako vam se dopada takva perspektiva? Sumnjate? Onda pažljivo pročitajte nove američke doktrine nacionalne odbrane i nacionalne bezbednosti. Tamo je sve napisano prilično iskreno…