Ovo za Sputnjik kaže dr Mitra Reljić, filolog, profesor Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici u penziji koja decenijama obilazi porušena srpska groblja po Kosovu i Metohiji.
Razgovarali smo povodom novog izdanja njenog kapitalnog dela „Srpska groblja na Kosovu i Metohiji, uništena spomenička i jezička baština“, monografije koja dokumentuje razmere stradanja srpskih grobalja, jezičkog i kulturnog nasleđa južne srpske pokrajine.
Ona radi posao institucije, prikuplja spomeničke natpise sa porušenih i polomljenih spomenika, iščupanih drvenih krstova i metalnih pločica iznad glava Srba ubijenih tokom 1999. Iz Prištine je izašla posle pogroma 2004.godine:
„Ubrzo nakon bombardovanja na gradskom groblju „nikla“ je nova prostrana parcela. Na njoj su pronalaženi usmrćeni Srbi, kao i oni „preminuli“ (suviše često su naprasno umirali u leto ̓99) u Domu staraca. Uprkos molbi paroha da nam dozvole njihovu dostojnu sahranu, Albanci i Britanci u plastičnim vrećama vezanim konopom ili žicom, srpske nesrećnike prosto su zatrpavali u zemlju. Umesto krsta, na uzgavlje su im pobadali limenu pločicu sa oskudnim podacima ispisanim najčešće albanskom grafijom. Tu i tada začela se misao da i na grobljima valja spasavati od zaborava ono što se još spasiti može, prvenstveno iz domena moje primarne, jezičke struke“.
Pored monografije koja je povod za ovaj razgovor, iza Mitre Reljić su još četiri knjige samo o stradanju srpskog naroda i jezika na Kosovu i Metohiji, mnoštvo studija i članaka slične tematike, kao i tekstova objavljenih u raznim časopisima, dnevnim i nedeljnim novinama.
Čime je konkretno dopunjeno i prošireno izdanje knjige „Srpska groblja na Kosovu i Metohiji: uništena spomenička i jezička baština“?
Drugo izdanje je dopunjeno podacima sa 17 grobljanskih lokacija, te podacima o mestima u kojima se ta groblja nalaze koji, zbog nedostupnosti (zakorovljenosti grobalja) ili nemogućnosti da se do njih stigne, nisu obuhvaćeni prvim izdanjem knjige. Proširena je i analizom naknadno preuzetih podataka. U osvrtu na stara i najstarija groblja bez natpisa (Dodatku) opisana su groblja o kojima u postojećoj literaturi dosad nije bilo ni reči, a sa osnovnim ciljem da se na njih skrene pažnja arheologa, istoričara umetnosti i drugih stručnjaka koji se bave sepulkralnim nasleđem.
Vaša knjiga je i hronologija dešavanja na Kosovu i Metohiji od kada je počela njegova okupacija, ali je uništavanje grobalja počelo mnogo ranije. Kada i da li je i pre ratnog sukoba bilo sistematsko?
Različito motivisane, češće ili sporadične, povrede tuđih grobalja i grobnih mesta beleže se na raznim stranama sveta, a srpska groblja odvajkada su na meti vandala i različitih politika, što, naročito u poslednje vreme, pokazuju i ataci na naša počivališta u dvema državama bivše Jugoslavije. Na Kosovu i Metohiji srpska groblja su rušena i skrnavljena kako u vreme osmanske tako i Brozove vlasti. Počev od 1999. godine njihovo uništavanje karakteriše politički osmišljena sistematičnost i rešenost s ciljem da se poništi svaki trag srpskog postojanja na Kosovu i Metohiji i izmeni identitetska mapa pokrajine.
Prva poruka zveri koja je u stanju da bagerom prekopa groblje, verovatno je – sve počinje od nas, odlika varvara, koju smo u novijoj istoriji videli u Siriji. Međutim, čini mi se da je poruka albanskih ekstremista drugačija?
Preoravanje grobalja, iskopavanje, pa obezglavljivanje upokojenih, razbacivanje njihovih telesnih ostataka, miniranje i spaljivanje grobljanskih lokacija, korišćenje srpskih nadgrobnika za popločavanje različitih površina – sve to, pomislio bi neupućen čovek, čini pripadnik naroda kojemu je sasvim tuđe poimanje grobalja kao svetih mesta, inače svojstveno kako hrišćanskoj tako i muslimanskoj, te judejskoj tradiciji. Problem je u svekolikom uverenju da već pomenuti cilj opravda svako sredstvo. Nesigurnost nekog ko je zaposeo tuđi prostor. Sličnu bestijalnost našla sam još samo u „obračunu“ sa jermenskim grobljima na istorijskim prostorima Jermena u današnjem Azerbejdžanu.
Korice drugog, dopunjenog i proširenog izdanja knjige prof. dr Mitre Reljić „Srpska groblja na Kosovu i Metohiji, uništena spomenička i jezička baština“
© Foto : Sputnjiku ustupila Mitra Reljić
Koji su Vaši profesionalni i lični motivi da se upustite u ovaj „posao“, koji je zapravo jedna vrsta misije?
O položaju i stradanju srpskog jezika na Kosovu i Metohiji – njegovom nagrđivanju, funkcionalnoj neravnopravnosti i komunikacijskoj izopštenosti, kao i o uništavanju pisane jezičke baštine napisala sam dve knjige i mnoštvo radova. Ne znam koliko je poznato da su Srbi u prvim godinama protektorata za izgovorenu srpsku reč neretko dobijali metak u čelo. Pribegli su kriptoglosiji – kako sam definisala fenomen skrivanja jezičkog, posredno nacionalnog, identiteta. Činili su to na dva načina: na javnim mestima su postajali nelingvalni ili su pribegavali upotrebi tuđeg jezika, najčešće engleskog (katkad je i on bio od slabe koristi, prepoznavani su po „Zastavinom“ automobilu ili kakvom drugom obeležju).
Za obilazak, fotografisanje i popisivanje naših grobova potrebna je i hrabrost. Kakav je osećaj kada kročite na mesto počinka nečijih najmilijih, u koje srpska noga nije kročila više od dve decenije?
Spočetka je bilo vrlo traumatično, posebno kad bih naišla na raskopane grobove i oskrnavljene posmrtne ostatke, pa „pobijene“ detinje humke ili na srušene i u tle potonule spomenike ruske braće i sestara te njihovih potomaka (nažalost, vandali su me preduhitrili, pa sam mali broj njihovih imena uspela da otrgnem od zaborava) koji su tokom i nakon krvavog Oktobra 1917. dozloputali dovde i počinuli na kosovskometohijskoj zemlji. Vremenom sam svaki razrušeni grob počela da doživljavam kao jednu malu crkvu. Tako je obavljanje ovog posla bivalo lakše.
Kako je došlo do saradnje sa Živojinom Rakočevićem, čovekom bez čije svesti o važnosti očivanja naše spomeničke i jezičke baštine možda ne bi ni bilo Vaše knjige?
Saradnja sa Živojinom Rakočevićem (naše poznanstvo datira od mog dolaska u Prištinu 1995. godine), na ovaj ili onaj način, traje od samog početka „Novog kosovskog raspeća“. On je prvi uočio i najbolje razumeo značaj te moje, kako ste rekli, „misije“, pa je formiranjem Kosovskometohijskog odbora Matice srpske, zajedno sa Aleksandrom Novakov, sekretarom Odbora, svesrdno podržao moju nameru da građu koju sam dotad prikupila (deo već bila i objavila), složim u prvo izdanje knjige. Otad mi je nesebično pomagao da stignem do mnogih mesta do kojih, bez njegovog poznavanja „geografije“ i prilika u svakom kutku Kosova i Metohije, ne bih stigla. Bez Živojinove muške snage, preuzimanje podataka sa mnogih grobalja zahtevalo bi trostruko više vremena, a bez njegove veštine u podizanju srušenih nadgrobnika i otkopavanju onih dopola potonulih u tle, kao i uvežbanosti da plitko utisnute natpise učini čitljivim, dokumentarna podloga ove knjige zasigurno bi bila siromašnija.
Ostaci tela davno upokojenih Srba sa preoranog starog groblja u Kosovskoj Mitrovici
© Foto : Sputnjiku ustupila Mitra Reljić
Knjiga je izdata uz podršku državnih institucija, da li država može u misiji očuvanja naše sakralne baštine, svedočanstava o našem vekovnom trajanju na Kosovu i Metohiji, da uradi više?
Svakako da država može, i morala je više. Zamislite da je na vreme formiran tim stručnjaka – arheologa, istoričara, istoričara umetnosti, lingvista i dr., koji bi uz materijalnu i svaku drugu podršku države, pa, kod protektorske administracije izdejstvovanu pratnju, krenuli od jednog do drugog groblja, šta bi sve, na ovaj ili onaj način, bilo spaseno. Takav tim bi na licu mesta mogao donositi odluku o, na primer, izmeštanju retkih spomenika na sigurno, sve što ja sama nisam mogla, jer me niko za to nije ovlastio. S tugom sam ostavljala prave kamene ukrase za koje sam znala da će ih uskoro „progutati“ zemlja. Meštani Gornje Brnjice kod Prištine pripovedali su mi kako su dislocirane spomenike sa mesnog srednjovekovnog groblja britanski vojnici krali i odnosili u svoju zemlju. Na plasiranju postojeće dokumentacije, ne samo moje, u cilju upoznavanja međunarodne javnosti o nezapamćenom zatiranju hrišćanskih grobalja takođe nije ništa učinjeno. Ako je i bilo takvih pokušaja, plasirani su netačni podaci, onaj, na primer, o 5.261 uništenom spomeniku, iako se, po mojim okvirnim procenama sa terena, taj broj primiče stotini hiljada.
Koliko je stručna javnost van naše zemlje zainteresovana za Vašu knjigu i ovu temu?
Da bi inostrana stručna javnost bila zainteresovana, potrebno je da bude upoznata sa stanjem hrišćanskih grobalja usred Evrope, a, kao što rekoh, to je prvenstveno posao državnih institucija. Lično sam dobijala ponude naših ljudi koji žive u inostranstvu da prevedu knjigu na engleski jezik. Naši ljudi iz Amerike koji često posećuju Kosovo i Metohiju, veoma su zainteresovni i za njeno tamošnje predstavljanje.
Jedini natpis na pravilnom ruskom jeziku. Masivni kameni krst dugo je odolevao jurišima albanskih vandala, ostao je postament sa uklesanim natpisom i izgrebanom Nadeždinom fotografijom
© Foto : Sputnjiku ustupila Mitra Reljić
Fasciniraju prelepa imena na spomenicima, kažite nam o njihovoj etimologiji. Sačuvati ta imena, makar u arhivu, velika je stvar.
Među imenima preuzetim sa grobalja Kosova i Metohije ima i 65 njih koja nisu zabeležena u višestruko većem korpusu ličnih imena obuhvaćenih Rečnikom srpskih imena Milice Grković, svojevremeno prikupljanih sa cele teritorije bivše Jugoslavije. Objašnjenje tog podatka oduzelo bi suviše prostora. Dovoljno je reći da su neka od tih imena: Anisije, Božislav, Zanta, Dragosije, Ostrivoje, Zlatni, Sterćije, pa nadasve lepa ženska imena poput Marna i Srmena sa uočljivom motivskom osnovom, ali i Selamija, Stomna, Hariklija, Hilija itd. čija je motivisanost u sferi pretpostavke. Moglo bi se, recimo, pretpostaviti da je u osnovi imena Selamija arap. pozdrav Es-selamu alejkum, nesumnjivo frekventan u vreme osmanske vlasti, ali nije isključeno da se radi i o varijanti biblijskog imena Salomija (Sveta mati Svetih Jakova i Jovana). Podjednako je zagonetno ime Stomnakoje može biti sažeti oblik imena Stojmena(Stojmen). Upućeni pak etimolog (što nije moja uža naučna oblast) mogao bi potražiti daleku vezu ovog imena sa crkvenoslovenskom rečju stamьna – krčag (sa poreklom u stgrč. σταμνος‘bokal za vino’), ili sa rečju stomna – oblikom datog grecizma u savremenom bugarskom jeziku koja označava glinenu posudu za čuvanje vode ili pripremanje hrane.