Društvene mreže decenijama se slave kao najdemokratskiji medij i prostor za slobodu govora. Međutim, realnost je donela nešto sasvim suprotno – virtuelne lomače u kojima se ne tolerišu drugačija mišljenja i gde je javno ponižavanje postalo svakodnevica.
Ovu mračnu sliku društvenih mreža, kao i njihov uticaj na javnu debatu, detaljno su u knjizi „Virtuelna lomača – kako društvene mreže utiču na javnu debatu“, obradili dr Aleksandar Vranješ, ambasador BiH u Srbiji i dr Đorđe Vuković, profesor Fakulteta političkih nauka u Banjaluci, upozoravajući na opasnosti koje nosi savremena komunikacija na internetu.
„Svako ko ima drugačiji stav danas se, umesto argumenata, susreće sa virtuelnim 'giljotinama' i 'lomačama'. To nije samo lokalni fenomen, već globalni trend, posebno izražen u zapadnim društvima“, kaže Vranješ.
Ostrakizam digitalnog doba
Umesto slobodne razmene ideja, danas su društvene mreže podeljene u „balone“ u kojima vlada samo jedna istina. Svako izlaganje suprotnog stava dovodi do takozvanog „šitstorma“ – modernog „stuba srama“, gde umrežena gomila nasrće uvredama, klevetama i društvenom diskvalifikacijom.
„Ovo je novi oblik ostrakizma u digitalnom dobu. Internet, koji smo doživljavali kao prostor slobode, pretvorio se u arenu za isključivanje i progon“, upozorava naš sagovornik.
U svojoj studiji, Vranješ i Vuković, oslanjaju se na klasična dela velikih mislilaca, kao što su Gistav Lebon sa svojom „Psihologijom mase“, Hose Ortega i Gaset sa svojim konceptom „čoveka mase“, ali i na Jirgena Habermasa. Oni su im, kako Vranješ navodi, poslužili kao osnova za razumevanje fenomena koji je danas vidljiv u digitalnom prostoru – kako je ideal liberalno-demokratske javnosti – aktivne i odgovorne – u virtuelnom prostoru ustupio mesto nečemu što oni nazivaju „parajavnost“.
„Tokom 20. veka javnost je smatrana ključnim pokazateljem političkog razvoja, javnost koja vrši pritisak odozdo prema gore, pokrećući pozitivne promene u društvu, predstavljala je jedan od temelja zapadne civilizacije“, objašnjava Vranješ.
Međutim, prema teorijama Jirgena Habermasa, internet je trebalo da bude moderna agora — mesto javne rasprave i razumne argumentacije. Umesto toga, Vranješ i Vuković su u digitalnom svetu prepoznali novu, toksičnu strukturu koju nazivaju „umrežena gomila“.
„Umesto jedne aktivne, odgovorne javnosti, imamo parajavnost — antipod liberalno-demokratske teorije. Umrežena gomila je fenomen koji opisuju sociološke teorije, a koji se razvija u virtuelnom prostoru kao kolektiv bez kritičkog mišljenja i sklonosti ka surovom sukobu“, kaže Vranješ.
Umrežena gomila – nova društvena realnost
Ovaj fenomen, kako dodaje, stvara novu društvenu realnost koja ruši osnove građanskog dijaloga i kulture javne rasprave, pretvarajući digitalni prostor u arenu međusobnih napada i cenzure.
U doba digitalne komunikacije, umrežena gomila na društvenim mrežama pokazuje jednu zastrašujuću osobinu — nesposobnost dijaloga. Emocije preovlađuju, a otvorenost prema različitim stavovima je svedena na minimum. Glavno oružje te gomile postala je diskreditacija svakoga ko iznese drugačiji stav, čime se razara sama suština demokratske rasprave.
Težeći da objasni ovaj fenomen, Vranješ ukazuje na značaj tehnologije i algoritama koji nas „zatvaraju“ u eho-sobe — virtuelne balone u kojima se susrećemo isključivo sa istomišljenicima. Ovaj mehanizam funkcioniše tako što algoritmi na osnovu naših navika i podataka koje ostavljamo na mrežama formiraju personalizovani tok informacija, što još više produbljuje podele.
Vranješ i tim koji je sproveo istraživanje u Srbiji i Republici Srpskoj, otkrili su zanimljiv fenomen mladih korisnika društvenih mreža. Iako formalno mnogi ne izražavaju jasne političke stavove i često su pasivni na izborima, kroz mimove, humor, tračeve i senzancionalizam, oni ipak grade svoj svetonazor i političke stavove. Većina tih sadržaja je bez kredibiliteta, prepuna zlonamernosti i namera da se diskredituje druga strana, ali ima ogroman uticaj.
Pandemija kovida dodatno je razotkrila problem — u vreme krize javnost nije imala pristup kredibilnim i uticajnim izvorima informacija. Kaskanje stručnjaka i dominacija dezinformacija na društvenim mrežama doveli su do zbunjenosti i gubitka poverenja. Vranješ ističe da su tradicionalni mediji i stručni krugovi bili nemi pred moći novih „influensera“ i tzv. „tik-tokera“.
Postdemokratija i postistina
Sve ovo ukazuje da društvene mreže nisu samo prostor komunikacije, već i arena postdemokratije i postistine, gde je istina relativizovana, a stručnost osporavana. Ovakvo stanje stvara ozbiljne izazove za demokratske procese i opšte poverenje u institucije.
U vremenu kada su tradicionalni autoriteti u naučnim i stručnim sferama sve više dovođeni u pitanje, pojavljuje se još jedan paradoks: ljudi sve češće traže odgovore od veštačke inteligencije, poput Groka. Vranješ ironično podvlači koliko je današnji svet stigao do toga da se odbijaju godine iskustva i znanja, dok se za stvarnost i istinu pitaju roboti.
Primer sa Kamčatke, gde su korisnici društvenih mreža pitali Grok da li je istina da je sneg napadao toliko koliko pokazuju fotografije i snimci, ilustruje kako je tradicionalni kredibilitet ozbiljno narušen. Umesto da slušamo stručnjake i autoritet, okrećemo se virtuelnim glasovima koji „odlučuju“ šta je stvarno.
U ovom novom medijskom ekosistemu, pojam vođe javnog mnjenja doživljava korenitu transformaciju. Dok su ranije to bili učitelji, sveštenici ili lokalni stručnjaci, danas su to influenseri sa milionima pratilaca, čija je ekspertiza često sporna, a kredibilitet uslovljen brojem „lajkova“ i „klikova“. Vranješ ukazuje na to kako ti influenseri, često bez stvarnih kompetencija, postaju autoriteti koji nam govore šta da jedemo, kako da živimo, pa čak i za koga da glasamo.
Promena nije samo u autoritetima, već i u sferi privatnosti. Nekad odvojena jasna granica između javnog i privatnog, danas je potpuno razbijena. Političari više nisu samo nosioci javnih stavova — njihov privatni život postaje sastavni deo javne scene, a društvene mreže traže i prikazuju svaku njihovu ličnu akciju.
Generacije koje su odrasle uz internet, a sada su već sredovečne, nose na sebi pečat ovog novog doba, ali i dalje pokušavaju da se snađu u svetu gde je „klik“ nova valuta, a istinski kredibilitet sve teže dostižan.
Vranješ citira misao Teodora Adorna da ljudi nisu bili spremni da prihvate slobodu koja im je pala u krilo. Po njegovim rečima, upravo smo se pokazali nedorasli toj slobodi.
Pitanje koje Vranješ postavlja jeste – šta je uopšte sloboda? Da li je sloboda to da neko na internetu koristi lažno ime i nanosi štetu drugima? Sloboda mora imati granice, jer ako moja sloboda narušava vašu, onda to više nije sloboda. A društvene mreže su ovu granicu pomerile, dovodeći u pitanje osnovne civilizacijske vrednosti i empatiju.