„U lovu, otrovne strele obično nisu ubijale plen odmah“, objašnjava vodeći autor studije Sven Isakson, profesor arheoloških nauka u Arheološkoj istraživačkoj laboratoriji Univerziteta u Stokholmu.
„Umesto toga, otrov je pomogao lovcima da smanje vreme i energiju potrebnu za praćenje i iscrpljivanje ranjene životinje.“
Dva različita alkaloida, ili organska biljna jedinjenja, pronađena u otrovnim hemijskim ostacima, potiču iz biljke gibol, ili Bufon distiha. Tradicionalni lovci u regionu i danas koriste ovu biljku i lokalno je nazivaju otrovnom sijalicom.
Lovci-sakupljači su verovatno umakali vrhove kvarcnih strela, iskopanih iz skloništa Umhlatuzana u Kvazulu-Natalu, Južna Afrika, 1985. godine, u otrov pre nego što su ih koristili za ubijanje životinja. Prisustvo otrovnih strela tokom kasnog pleistocena ukazuje da su lovci-sakupljači znali koje biljke da koriste, kao i koliko će vremena biti potrebno da toksini budu efikasni.
„Razumevanje da će supstanca primenjena na strelu oslabiti životinju satima kasnije zahteva uzročno-posledično razmišljanje i sposobnost predviđanja odloženih rezultata“, navodi Isakson u izjavi za Si-En-En.
Dokazi ukazuju na to da su praistorijski ljudi imali napredne kognitivne sposobnosti, složeno kulturno znanje i dobro razvijene lovačke prakse“, navode autori studije objavljene u časopisu Science Advances.
Identifikacija otrovne biljke
Iako su se ljudi dugo oslanjali na biljke kao hranu, otrovne strele su samo jedan primer kako su naši preci koji su živeli tokom najnovijeg ledenog doba iskoristili hemijska svojstva biljaka za razvoj lekova i toksičnih supstanci, naglašava prof. Isakson.
Lovci su mogli da nanesu otrov na vrhove, koji se nazivaju i mikroliti sa podlogom, ubodom lukovice biljke gibol ili presecanjem lukovice i hvatanjem otrovne supstance u posudu. Otrov je mogao biti koncentrisan primenom toplote ili izlaganjem sunčevoj svetlosti, navodi se u studiji.
Otrovi deluju na različite načine, pri čemu neke vrste, poput miotoksina, uništavaju mišićno tkivo, a druge, nazvane neurotoksini, napadaju nervni sistem.
Lovci-sakupljači su možda izbegavali bilo koji deo životinje pogođen miotoksinima, dok bi se neurotoksini razblažili nakon širenja po telu životinje, napominje arheolog.
„Neki toksini su opasni samo ako uđu u krvotok i nisu štetni kada se progutaju. Drugi se mogu lako uništiti toplotom i tako neutralisati kuvanjem.“
Hemijske analize su pokazale prisustvo alkaloida bufandrina i epibufanizina na pet od 10 kvarcnih vrhova strela. Uprkos tome što su bili zakopani hiljadama godina, vrhovi strela su i dalje zadržali ostatke jer alkaloidi imaju specifične hemijske karakteristike koje im omogućavaju da opstanu, pre svega zato što se ne rastvaraju lako u vodi.
Čak i male količine toksina biljke mogu biti smrtonosne za glodare u roku od 20 do 30 minuta i mogu izazvati mučninu, respiratornu paralizu, edem pluća, slab puls i druge simptome kod ljudi, navode autori studije.
Poređenja radi, arheolozi su takođe ispitali četiri vrha strela stara 250 godina, pronađena u Južnoj Africi i doneta u Švedsku. Analiza je pokazala da su njihovi vrhovi bili prožeti istim toksičnim alkaloidima, što ukazuje na dugu istoriju tradicionalne upotrebe otrova u lovu.
„Pronalaženje tragova istog otrova i na praistorijskim i na istorijskim vrhovima strela bilo je ključno“, ističe prof. Isakson. „Pažljivim proučavanjem hemijske strukture supstanci i izvlačenjem zaključaka o njihovim svojstvima, uspeli smo da utvrdimo da su ove posebne supstance dovoljno stabilne da opstanu toliko dugo u zemlji.“
Uvid u praistorijski način života
Arheolozi su intuitivno pretpostavili da su ljudi koji su živeli u kasnijem pleistocenu morali imati neko znanje o biljnim toksinima i da su ih koristili kao pomoć u lovu, ali je teško doći do direktnih dokaza, napominje Džastin Bredfild, vanredni profesor na Institutu za paleoistraživanja Univerziteta u Johanesburgu. Bredfild nije bio uključen u novu studiju.
Organski molekuli se često razlažu tokom vremena, što otežava rekonstrukciju originalnih jedinjenja, ali Isakson i njegov tim su uradili zadivljujući posao hemijski proveravajući sitne, slučajno očuvane ostatke kako bi pokazali razumevanje lovaca-sakupljača o toksičnim biljkama, dodao je.
„To takođe pokazuje napredno planiranje, strategiju i uzročno-posledično rezonovanje – nešto što je veoma teško demonstrirati za ljude koji su živeli tako davno, ali za šta se dokazi ipak povećavaju svake godine“, ističe prof. Bredfild.
Pre otkrića ostataka otrova na vrhovima strela iz Umhlatuzane, najraniji direktni dokazi o otrovu na lovačkom oruđu poticali su od strela sa koštanim vrhovima u egipatskoj grobnici od pre 4.431 do 4.000 godina, kao i iz pećine Kruger u Južnoj Africi od pre oko 6.700 godina.
Drugi dokazi o upotrebi otrovnih lovačkih alata otkriveni su u pećini Border u južnoafričkoj provinciji Kvazulu-Natal: aplikator koji je možda korišćen za stavljanje otrova na vrhove strela, datiran pre 24.000 godina, i grumen pčelinjeg voska star 35.000 godina koji je možda služio kao lepak za pričvršćivanje vrha strele.
Studija takođe potvrđuje da su luk i strela bili prepoznatljivi tehnološki element dok su se ljudi širili po svetu i otkriva kognitivnu razliku između praistorijskih lovaca-sakupljača koji predstavljaju Homo sapiensa i drugih hominina poput neandertalaca, navodi Ludovik Slimak, arheolog u Francuskom nacionalnom centru za naučna istraživanja i na Univerzitetu Pol Sabatije u Tuluzu, u Francuskoj.
„Ovo pojačava stav da luk nije kasni izum, već fundamentalna i složena tehnologija čije poreklo seže najmanje 80.000 godina unazad u Africi i Aziji, a koja je kasnije pratila dolazak Homo sapiensa u Evropu pre oko 54.000 godina“, dodaje Slimak.
Isakson i njegovi saradnici željno istražuju druga nalazišta u Južnoj Africi kako bi videli koliko je upotreba otrovnih strela mogla biti rasprostranjena u to vreme.
„To nam govori nešto novo o tome kako su ljudi u to vreme razmišljali, planirali i razumeli svet oko sebe.“
Pogledajte i: