Za Sputnjik piše Dragan Stojić, istraživač u oblasti sportske i političke istorije i autor kapitalnih dela Povratni pas i Povratni pas 2.
Rusija su ljudi. Pravi ljudi. Dostojevski, Lomonosov, Mendeljejev, Kutuzov, Kareljin, Karpov i ko zna koliko još nepoznatih ili manje znanih junaka.
I šampioni. U sportskom i čojstvenom smislu.
Teško će zapadnjaci to shvatiti. Možeš im govoriti, objašnjavati, dokazivati, ne veruju ni kad vide svojim očima i čuju svojim ušima, jer je jedina valuta u koju sve pretvaraju i čiju vrednost razumeju, čak i kad je sport u pitanju, novac.
Zato je Amerikanac Džodi Mičem, novinar jednog lista iz San Hozea u Kaliforniji, ostao zatečen kao da naspram sebe ima i sluša ispovest Osame bin Ladena, kad je pre 35 godina sedeo oči u oči sa Vladimirom Kazancevim, bivšim atletskim rekorderom u trčanju na 3000 metara s preprekama i dužim distancama.
Da je rođen na Menhetnu, nema sumnje da bi Kazancev živeo lagodno, čuvan „pod staklenim zvonom“, ali nije, pošto je na svet došao 1923. godine u Aleksejevski, naselju sa 3.000 – 4.000 stanovnika na severozapadu tadašnjeg Sovjetskog Saveza, pa mu je sudbina namenila prepreke, a kao surogat staklenim zvonima dolelila mnogo teže – ono atletsko.
Nije čestito ni stasao, a zvona koja izazivaju jezu i strah širila su u dužinu, širinu i visinu svoj ratni eho u njegovoj otadžbini od juna 1941. godine.
Prvu veliku trku života vodio je kao vojnik u borbi protiv nacizma tokom odbrane Moskve, demonstrirajući junaštvo time što je na temperaturi od 30 stepeni ispod nule u letnjoj uniformi Hitlerovoj soldateski preprečio put ka cilj(a)noj ravnini prestonog grada najveće svetske države, zahvaljujući čemu jeste imao promrzline na telu, ali i odlikovanje na grudima, kao nosilac Ordena Velikog otadžbinskog rata za taj podvig.
Topla verzija planetarnog oružanog sukoba okončana je u maju 1945, ostavljajući dovoljno vremena da se temperatura u međunarodnim odnosima spusti na minimum, a rezultat je početak „hladnog rata“, koji je započeo godinu – dve kasnije između Istoka i Zapada.
Uprkos tome, Sovjetski Savez, i Rusija kao njegov noseći stub, odlučio je da po prvi put u svojoj istoriji pošalje sportski tim na Letnje olimpijske igre - u Helsinki 1952. godine. Atletski deo ekspedicije predvodio je glavni lik ove priče, sa zvanjem nezvaničnog svetskog rekordera na 3000 metara s preprekama ( 8:49,8 iz 1951, poboljšan mesec dana pre početka Igara na 8:48,6).
Posleratni pripadnik Državne bezbednosti SSSR-a (KGB), čuvar unutrašnjosti Kremlja, pred sobom je imao zadatak da sačuva status najbržeg čoveka u svojoj disciplini, uz to je branio čast otadžbine i to na tlu neprijateljske Finske.
Sve je u finalnoj trci teklo po planu do trenutka kad je prste umešao Federalni istražni biro Sjedinjenih Američkih Država (Ef – Bi – Aj), mada su pojedinci pogrešno tvrdili da je reč o akciji Centralne obaveštajne agencije SAD (CIA).
Ne, nije trka prekinuta dok se istraga protiv Kazanceva ne završi zato što je na patikama nosio sliku velikog Staljina koji suče brkove, već je operativac ove službe, autsajder u trci – Horas Ašenfelter III, takođe veteran, vazduhoplovac iz Drugog svetskog rata, iskoristio posrtanje Vladimira Kazanceva u poslednjem krugu, prolazeći prvi kroz cilj, usput rušeći Sovjetov svetski rekord za više od četiri sekunde.
Ovim je, ako je uopšte postojao, srušen mit o nepobedivom ruskom (sovjetskom) čoveku na sportskom polju, no, istina a ne legenda o istrajnosti i snazi u najtežim trenucima ostaće večno zakucana, o čemu svedoči i podatak da je Kazancev sa porodicom živeo u jednoj sobi, od mizerne penzije, a tokom leta je imao „čast i privilegiju“ da „uživa“ spavajući na terasi stana svog komšije, uz blagoslov lokalnih funkcionera Komunističke partije Sovjetskog Saveza.
Njegov neočekivani suparnik je živeo 94 godine (do 2018), Kazancev je preminuo 2007. u 84. godini života, očigledno sasvim dovoljno da pomenuti novinar Mičem konstatuje kako „ruski duh nisu uspeli da slome ni Napoleon, ni Hitler“.
I nisu. Niti će iko posle njih.
Jer, kako je to formulisao veliki ruski pesnik Fjodor Tjutčev još u 19. veku: „Rusija se umom ne može shvatiti... u Rusiju se jedino može verovati!“
Verovali smo. Verujemo i danas. I sutra ćemo...