Evropa ostala bez teksta pred ovom Trampovom strategijom /video/

Posebno je opravdano za analizu daljih dešavanja u Evropi. Postoji verovatnoća da Džej Di Vens bude novi kandidat Republikanaca na izborima, a belodano je i kako su njegovi stavovi oko određenih tema daleko eksplicitniji od Trampovih. Među tim određenim temama je i Evropa.

Iskreno, u Briselu od Trampa i nisu očekivali previše, pored toga navikli su i na razna neprijatna iznenađenja. Ipak, sadržaj strategije ostavio je lidere vodećih evropskih država bez teksta. EU je potpuno šokirana.

U analizi novog američkog pristupa Mihailo Bratić odlično primećuje kako je uočljiva ideološka motivacija. Kada se govori o vrednostima, Vašington i Brisel nisu na istim talasnim dužinama, a upravo taj segment determiniše i sadašnje i buduće odnose. Od Evrope se očekuje da kupuje više američkih energenata i oružja, ali se zauzvrat ne nudi apsolutno ništa. Makar se ne nudi ništa dok su ove i ovakve političke elite na čelu EU.

U određenoj meri, ovo je i najava kraja transatlantskog partnerstva kakvo je postojalo do sada, a kako će ono biti oblikovano od sada i hoće li uopšte preživeti test vremena i težinu istorijskih procesa koji se odigravaju – to je pod znakom pitanja? Samim tim, pod znakom pitanja su i budućnost NATO, pa čak i budućnost EU.

Zanimljivo je obrazloženje ovakvog stava, koje se može tumačiti kako iz samog dokumenta, tako i iz nekih prethodnih nastupa Džej Di Vensa, Pita Hegseta i Tulsi Gabard. SAD, gotovo izvesno, odustaju od tvrdog intervencionizma. Što znači da će stepen mešanja u tuđe poslove i zone interesa biti značajno niži nego prethodnih decenija.

Istražujući trendove uspona i padova velikih sila, Pol Kenedi je došao do zaključka o nastupanju prenapregnutnosti. To je trenutak kada troškovi održavanja statusa velike sile postanu viši od prihoda koje takav status donosi.

Različiti teoretičari, koji su pisali o ulasku SAD u fazu prenapregnutosti različito tumače kada se taj trenutak zapravo odigrao.

Deluje kako je to bilo već 2008. godine, kao posledica velika finansijske krize, mada su dosta dobro objašnjene i teze kako je to bilo 2014. godine usled započinjanja žestokog sukoba sa Rusijom, ili 2021. godine nakon povlačenja iz Avganistana.

Tek, od pandemijske ere pa nadalje svet uopšte nije isti, SAD jednostavno nisu sposobne da svoju spoljnu politiku ostvaruju intervencionizmom, a bezobalno finansiranje Ukrajine koje nije donelo rezultat - samo je potvrdilo tu tezu.

Istovremeno, zbog intervencionizma se javio i problem sa evropskim saveznicima, o kojem ranije nije govoreno. Zašto su u pokretu MAGA toliko ozlojađeni Evropom?

Većinu intervencija sprovodile su zvanične ili nezvanične koalicije, NATO ili grupe zemalja koje su oko sebe okupljale SAD. Međutim, za intervencionizam su ređe, a u nekim slučajevima nimalo – optuživani Evropljani.

Konkretan rezultat svega jeste da beležimo eksponencijalni rast antiamerikanizma svuda u svetu (čak uključujući i Evropu gde je to, logično, manje izraženo nego u Africi ili Latinskoj Americi), ali gotovo nigde nema rasta antievropskog raspoloženja.

Naprotiv, EU je doživljavana kao takozvana normativna sila, entitet koji teži mirovnim sporazumima, traži rešenja za krize koje indukuju bahati Amerikanci, a takođe i pomaže ekonomski razvoj.

Amerikanci ruše, Evropa gradi. NATO to su Amerikanci, a EU to su Evropljani. Pri tome, za razliku od SAD koje su trošile enormne (može se čak reći i apsurdne) sume za vojne namene, EU se fokusirala na ekonomski rast, podizanje životnog standarda, izgradnju infrastrukture, čak su davani novci i na podsticanje dokolice. Povrh svega, troškovi poraza takođe su knjiženi na račun SAD, bili oni politički, moralni ili strategijskog karaktera. Naravno, mnogo toga bi se moglo napisati u odbranu Evrope, no ovde je reč o pogledu republikanskog dela američke elite na celu ovu stvar.

Načelno, taj pogled se konstruiše na tezama da Evropa duguje Americi, da je EU predugo parazitirala na američkom intervencionizmu, kao i da je danas postala rezervni položaj za poražene američke neoliberale i globaliste.

Po svemu sudeći, na utvrđivanje takvog pogleda ogroman uticaj imao je sadašnji potpredsednik, koji već koliko sutra može postati predsednik. Američka strategija zato predstavlja i evropsku tragediju u najavi.

Ili, tačnije – tragediju EU u najavi. U svakom slučaju, kratkoročno - tragedija EU ostaviće posledice kontinentalnih razmera.

A dugoročno? To neće samo zavisiti od Evrope, nego i od mnogo drugih faktora. Trampova strategija pokazuje da se Evropa više doživljava kao objekat međunarodnih odnosa, a ne kao subjekat u istorijskim procesima kojima svedočimo. I to je možda i najvažniji zaključak koji se može izvući.