Pankeri se danas venčavaju i idu u crkvu: Suočavanje „siročića Zapada“ sa velikom rokenrol prevarom

Reč je o generaciji koja je vrlo praktična i gleda šta je za nju dobro i onda su nekako došli do toga da su im tradicionalne vrednosti koje imaju uporište u istoriji mnogo bolje nego one neke liberalne i progresivne vrednosti koje su nama naturali, dodaje Tanasković.

Pisac, publicista i kolumnista RT Balkan Marko Tansković koji je nedavno objavio zbirku izabranih kolumni pod naslovom „Tradicionalizam kao novi pank“ objašnjava da je pank bio širi društveni pokret koji je bio buntovan u odnosu na vrednosti iz vremena tačerizma u Britaniji.

„To je bio jedan, uglavnom levičarski pokret koji je bio simbol pobune protiv potrošačkog društva, srednjeklasnog načina razmišljanja i licemerja vladajućih krugova. Pre svega u Britaniji gde je počeo, a kasnije se proširio i na SAD pa je došao i kod nas. Međutim, danas ako neko hoće da bude buntovnik on ide obrnutim putem, znači ne ide tim smerom da izgleda kao frik, ima izbušene uši, čirokana frizuru i da je istetoviran, već danas je pank nešto drugo. Pank danas ide protiv struje koja je dominantna, a to je neka progresivna, liberalna struja koja je protiv i religije i protiv porodice. Danas je pank baš obrnuto i podrazumeva odlaske u crkvu, udati se ili oženiti mlad i imati decu. Znači, biti zdrav u telu, u duši i u duhu“.

Tanasković dodaje da se većina pank i rok bendova prodala establišmentu i jedan od tekstova u njegovoj zbirci je posvećen nekim herojima naše mladosti za koje smo verovali da su zaista neka pobuna, dok su oni u stvari samo „glumili pobunu da bi prodavali ploče i punili koncertne hale“.

Kao primer navodi „Rage Against the Machine“ koji je bio jedan od najžešćih „antiimperijalističkih i antiplutokratskih“ bendova, a danas na svojim koncertima skupljaju sredstva za Ukrajinu, što je ono protiv čega su se oni nekada borili.

Međutim, ima ljudi i poput Džonija Rotena, najistaknutije figure pank pokreta koji se potpuno distancirao od cele te levičarske priče i koji je rekao da su danas pankeri desničari, a ne levičari kad je on bio mlad.

Istina je da su mnogi od bivših pankera zapravo bili marionete vojno-industrijskog kompleksa i da je njihova uloga, u stvari bila kolonizacija umova u istočnoj Evropi gde su rušili komunizam tom muzikom i subverzivnom kulturom. A to je bio jedan projekat koji je bio finansiran i usmeravan od strane CIA, koji je na kraju doneo rezultat, smatra Tanasković.

Pitanje je da li ljudi koji su odrasli na američkoj popularnoj kulturi znaju da je to sve jedna prevara uz koju su odrasli. Imaju neki sentimentalni odnos prema tome, mnoge stvari u životu su im se dešavale baš uz tu muziku i usvojili su mnoge vrednosti koje su im servirali ljudi koji su se posle ispostavili kao prevaranti.

„Jako je teško razdvojiti ličnost umetnika od same umetnosti i svako za sebe mora da odluči kako će prema tome odnositi. Da li će prestati sve to da sluša i odbaciti jedan veliki deo sopstvenog života ili će u glavi nekako razdvojiti poruke koje ti ljudi danas šalju. Imamo strahovit problem danas da se s tim izborimo, s tom nekom izdajom, zato se jedan tekst u knjizi zove 'Siročići Zapada'. Svi smo mi na neki način ovde siročići Zapada, jer smo obožavali neke ljude za koje se u jednom trenutku pokazalo da nas mrze iz dna duša i da bi najradije da mi ne postojimo. I to je vrlo veliki problem da se čovek s tim izbori.“

U tekstu „Ispovest pokajnog rokenrol snoba“ Tanasković je pokušao da preispita svoju „mračnu prošlost“ pošto je u našoj zemlji to uvek bilo i političko pitanje da li neko sluša rok muziku ili sluša narodnjake, odnosno „da li si za Guču ili si za Egzit“?

„Sada, hvala Bogu Egzita više nema, Guča je ostala, ali mislim da su to isto zabluda jedne generacije koja je čitavu tu petooktobarsku pobunu iznela. Tu pobunu je na neki način inspirisala rok muzika, ti bendovi su svirali zajedno i taj karavan opozicioni išao je po Srbiji. Maltene svi bendovi koji su nešto značili su bili na toj strani i onda se posle desila paradoksalna situacija kad je srušen Milošević i kad je izgledalo da će ovde da trijumfuje rok muzika. Ali su se narodnjaci pojavili niodkuda i zavladali a rok je propao posle 2000. godine.“

Danas rok ne postoji, doduše to je delom i globalni trend jer se jednostavno taj žanr istrošio. Rok je kao žanar prevaziđen i danas se sluša nešto drugo. Klince više rok ne zanima, ne zanima ih ta priča.

„Ali ovde ima ljudi koji u tome vide slom civilizacije, kao da je rok klasična muzika. To je meni smešno. Kako smo rok, a nema nikakvog razloga ni umetničkog, ni kulturnog, a ni kao nekog didaktičkog izvora, stavili na pijedestal. Životi rok zvezda su možda najgori mogući primer kako živeti. Postoji čuveni 'klub 27', to je većina najpoznatijih rok zvezda koji nisu preživeli 27. godinu. Od Hendriksa, Kurta Kobejna, Morisona, do Ejmi Vajnehaus. To je život opijanja, drogiranja, hedonizma i upravo to je nešto što ova mlađa generacija odbacuje. I to ne odbacuje iz nekih dubokih ideoloških razloga nego su videli gde to vodi. Znači, videli su te stranputice kod ove prethodne generacije, gde ih je dovela i kako su završili. Imam utisak da je ova nova generacija prosto videla da to ne funkcioniše, i da imaju neku drugu svoju priču kako misle da žive život. Jer su su vrlo praktični i pragmatični“, zaključio je Tanasković.