Prošla godina ne može se opisati drugačije nego kao izuzetno teška i prelomna. Bila je to godina u kojoj su mnoge iluzije pale, a stvarni odnosi moći izašli na površinu, kaže Ljubinka Milinčić u razgovoru sa voditeljkom i urednicom emisije "Od četvrtka do četvrtka", Natašom Milosavljević.
„Prošlu godinu moramo da okarakterišemo kao izuzetno tešku. Svi smo mislili da će rat u Ukrajini možda prestati, međutim, ohrabrujuće vesti stigle su tek krajem godine“, ističe Milinčićeva.
Upravo u trenutku kada se učinilo da mirovni proces dobija na zamahu, usledio je potez koji je, po njenim rečima, otvorio niz ozbiljnih pitanja.
„Mirovni pregovori su dobili na zamahu, a onda je Ukrajina izvela napad, i to na rezidenciju predsednika Ruske Federacije“, podseća ona.
Napad kao poruka, a ne vojna operacija
Taj događaj ne može da se posmatra samo kao vojni incident, već kao politička i simbolička poruka.
„Pojavila su se mišljenja, čak i na Zapadu, da je taj čin zapravo bio akt i protiv Rusije i protiv Sjedinjenih Američkih Država“, kaže Milinčićeva.
U tom kontekstu, postavlja se ključno pitanje budućnosti dijaloga – kakva je njegova budućnost i da li su ukrajinski potezi samo „podbadanje“, odnosno stavljanje klipova u točkove mirovnog procesa
Prema mišljenju glavne urednice Sputnjika Srbija, uočava se razlika između javne retorike i stvarne politike – svi se zaklinju da žele mir; ne postoji političar koji je rekao da ne želi mir; međutim, u stvarnosti veliki broj lidera zapravo ne želi mir. Koren problema je, smatra ona, u strateškim odlukama donetim mnogo pre početka rata.
„Pre četiri godine oni su sebi zacrtali cilj da moraju strateški da poraze Rusiju. To nisu uspeli. Rusija ih je veoma iznenadila. Rusija je zemlja koja, dok istovremeno troši snagu, ljude i novac na specijalnu vojnu operaciju, uspeva da ekonomski napreduje – i to neverovatno dobro za takve uslove. To joj ne mogu oprostiti. Rusija se pokazala mnogo jačom nego što se očekivalo i oni to jednostavno ne žele da prihvate“, ističe Milinčićeva.
Napad na rezidenciju na Valdaju ima i snažnu simboliku, s obzirom da se radi o mestu okupljanja analitičara i političara sa svih svetskih meridijana, gde se razgovara o globalnim procesima. Napad nije morao da ima za cilj fizičko uništenje, već poremećaj i provokaciju. Ali Putin ne reaguje impulsivno. On meri posledice i nikada ne reaguje „na prvu loptu“, dodaje ona.
Evropa – od samouverenosti do slabosti
Dok je Rusija pokazivala otpornost, Evropa je, prema oceni Milinčićeve, doživela suprotan proces.
„U međuvremenu, dok je Rusija napredovala, videli smo jedan paradoks u Evropi. Zemlje koje su same sebe smatrale snažnima, pokazale su koliko su u stvari slabe. Uništile su svoje ekonomije, bukvalno. Nemačka, motor Evrope, već tri godine je u recesiji. To je bilo nezamislivo. I ovo će najverovatnije biti četvrta godina. Francuska je danas najzaduženija evropska zemlja, a Nemačka ide dobrim putem da je stigne. Nemačka je imala zakon koji joj je branio prekomerno zaduživanje, ali je taj zakon promenjen. Sada mogu da se zadužuju koliko god žele, bez razmišljanja ko će to da vrati“, objašnjava ona.
Situacija je danas vrlo neobična: evropske zemlje su gubitnici jer su uložile ogroman novac i sopstvenim građanima sada ne mogu da objasne kako su ogromna sredstva bukvalno bacile na lomaču. Građanima evropskih država treba objasniti zašto je gas skuplji, zašto radnici dobijaju otkaze u fabrikama automobila…
„Izbori se približavaju i sigurno će sve doći na naplatu evropskim liderima koji se ovako ponašaju. Postavlja se pitanje kako ne shvataju da vlast nije večna. Ali to je još jedan paradoks – i ujedno srećna okolnost, jer ništa nije večno. Moguće je da im upravo to daje snagu: radićemo šta hoćemo dok smo na vlasti, a posle nas potop. Francuska će za godinu, godinu i po dana imati izbore, ako ne i ranije. Nemačka takođe. U Evropi će se desiti mnogo promena“, naglašava Milinčićeva.
Amerika menja ulogu, Evropa ostaje zarobljena
Jedan od najvećih paradoksa sadašnjeg trenutka jeste pozicija Sjedinjenih Država.
„Paradoksalno, u ovom trenutku Amerika želi mir“, kaže Milinčićeva, podsećajući da je reč o zemlji koja je decenijama pokretala ratove.
Posebno je zanimljivo što se, pre i posle susreta sa Zelenskim, Tramp čuo sa Vladimirom Putinom; ta vrsta komunikacije donedavno je delovala nezamislivo, ali to pokazuje ko su stvarni akteri svetske politike. Koliko god da govorimo o multipolarnom svetu, o njemu ipak odlučuju najveće i najjače države – Sjedinjene Američke Države, Rusija, a verovatno će se uključiti i Kina i Indija.
„Tramp je tip pobednika. On razgovara samo sa pobednicima i velikim silama. Zelenskog je u početku otvoreno ponižavao, kasnije ga formalno primao, ali suštinski mu ništa nije dao. Istovremeno, sa Putinom može da razgovara u bilo kom trenutku, čak i bez javnog saopštenja“, kaže Milinčićeva.
Zelenski kao simbol potrošene politike
Govoreći o Ukrajini, Milinčićeva ukazuje da se sudbina Vladimira Zelenskog sve jasnije nazire:
„Već se otvoreno govori da on politički neće preživeti sve ovo. Cena koju će morati da plati je ogromna i veliko je pitanje da li će moći da je iznese“.
Ona posebno ističe odsustvo američke podrške nakon susreta sa Donaldom Trampom. Razgovori na Floridi jedni su od retkih posle kojih se nije čulo ništa sa američke strane – obično se jave makar „anonimni izvori“, ali posle tih razgovora mogao se čuti samo Zelenski, dodaje naša sagovornica.
Šef kijevskog režima očigledno se „koprca“ svestan svoje političke, ali možda i lične sudbine – reč je o čoveku koji je svoju zemlju gurnuo u rat i prouzrokovao ogroman broj žrtava.
„On nije uništio samo jednu generaciju, već je naneo trajnu štetu demografskom i genetskom potencijalu Ukrajine. Postavlja se strašno pitanje: ko će rađati decu u toj zemlji i kakva je njena budućnost? Ipak, nije sve samo na Zelenskom. On je pijun u rukama Zapada koji decenijama ima opsesiju kažnjavanja Rusije. Do Drugog svetskog rata oni su slali svoje ljude da ginu, a danas su našli „pametnije“ rešenje – da umesto njih ginu Ukrajinci. Zato mislim da bi za Zelenskog bilo najbolje da negde nestane, ali izgleda da ni tu opciju više nema. Ne vidi se da mu je iko ponudio sigurno utočište“, ocenjuje Milinčićeva.
Evropa bez vizije, svet bez poverenja
Sve u svemu, Evropska unija je u dubokoj krizi, bez energetske stabilnosti, novca, dok su njeni lideri pod sve većim pritiskom. Sve to, u sadejstvu sa agresivnom antiruskom propagandom, uzrokuje remilitarizaciju Evrope – proizvodnja oružja služi kao način da se smanji nezaposlenost, međutim, poznato je iz istorijskog iskustva koliko je taj put opasan, pogotovo ako remilitarizaciju predvodi Nemačka, navodi Milinčićeva.
„Evropska unija danas je duboko razjedinjena. Ona više ne funkcioniše kao ravnopravna zajednica država, već kao mehanizam u kojem odlučuju oni koji misle „ispravno“. NATO traži sve veća izdvajanja, iako većina država to ne može da izdrži“, kaže ona.
Sa druge strane, Ukrajina više ne postoji u obliku u kojem je postojala. Sada se mpože zvati kako hoće, ali ta država je prazna ljuštura. Mir možda nije blizu u vremenskom smislu, ali već je vidljiv, s obzoirom da su neki od ruskih zahteva zbog kojih je pokrenuta specijalna operacija, ostvareni.
Ipak, ostaje pitanje poverenja – može li se nakon svega verovati Zapadu, pogotovo nakon iskustva sa Minskim sporazumima, zaključuje Ljubinka Milinčić.
Pogledajte i: