Veljko Paunović je 2015. godine predvodio mladu reprezentaciju Srbije do titule šampiona sveta, a kako su ti momci već polako stasavali za seniorski sastav, logičan sled događaja je bio da se i on sa njima preseli u razred više.
Ali, kako u srpskom fudbalu logika nije nešto na šta se njegovi oci oslanjaju, Paunović je morao da sačeka deset godina i da stigne na selektorsku poziciju u momentu kada su pojedini njegovi puleni sa Novog Zelanda već završili karijere u nacionalnom timu.
Poslednje dve utakmice kvalifikacija za Mundijal su bile tu da Paunović pokuša da napravi čudo i upozna se sa okolnostima.
Čuda nije bilo, ali je izvesno da su mu mnoge stvari daleko jasnije. Kao i zadaci koji su pred njim u 2026. godini.
Paunović u novu godinu ulazi sa ugovorom koji će važiti do 2030, a u martu će imati prvo pravo okupljanje tima.
„Vrlo sam praktičan po tom pitanju. Svakako da mart predstavlja početak u tehničkom smislu, ali sam još ranije osmislio i pripremio plan koji sam sada počeo da brusim. Ja sam čovek od akcije, koji voli da radi. Do marta ima puno vremena, a vreme je korisno samo ako se dobro sprovede plan rada i plan akcije. Koncentrisan sam na sve što želim da uradim do tada. Prevashodno su mi važne posete igračima, uspostavljanje kontakta – sa nekima se znam dugo i relacija je već postojala, ali ima momaka sa kojima treba da se upoznam još bolje. I na ličnom i na karakternom planu, kao i sa zahtevima koje ćemo imati – ne samo u igri, već i u svakodnevnom odnosu prema timu, dresu i reprezentaciji Srbije“, rekao je Paunović.
Umesto da igra u plej-ofu za plasman na Mundijal, Srbija će igrati prijateljske utakmice, što je možda ono najpotrebnije za nju u ovom momentu.
Nadanja su i njegova, ali i svih dobronamernih navijača, da se svi igrači koji mogu da budu u timu odazovu pozivu.
Od Dušana Tadića, preko braće Milinković-Savić, pa i do Stefana Bajčetića, što da ne.