Apači su istrebljeni, ali se mi još ne damo! Kauboji, Indijanci i Srbi: Divlji zapad na Balkanu
Sličnosti između starosedeoca američkog kontinenta i Srba mnogobrojne su - junački se bore čak i protiv mnogostruko većih neprijatelja, brane do zadnjeg daha svoje porodice, narod, svoju svetu zemlju i pretrpeli su mnoga zverstva u toj odbrani. Ipak, možda i najveća sličnost jeste - isti neprijatelj koji pokušava ili ih već jeste istrebio.
SputnikProfesor istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu, Miloš Ković, upoznao se podrobno sa američkom starosedelačkom kulturom i prošlošću tokom svojih putovanja u Sjedinjene države. Sličnosti su bile evidentne, a u razgovoru sa Apačima, pokušao je da dokuči jednu od osnovnih razlika - zašto su Indijanci istrebljeni, a Srbi se još drže?
Za potpunije shvatanje čitave priče, neophodno je istaći da je sam termin ,,Indijanci" potpuno neodgovarajući. Profesor Ković objašnjava da je on zapravo rezultat igre moći koju već vekovima igraju kolonizatori američkog kontinenta. Sebe su nazvali Amerikancima, a starosedeoce Indijancima, aludirajući da su došli iz Indije ili da žive u Indiji. Po njegovom mišljenju, u pitanju je potpuna zamena teza i igra reči, te je ispravnije nazivati ih - starosedeocima.
Sličnosti i razlike
Najkraći opis koji bi se mogao primeniti i na Srbe i na starosedeoce, smatra Ković, jeste - junački narod. Oba naroda su se namerili na mnogo jače od sebe, odnosno, oni koji su mnogo jači obrušili su se na njih. Razlika je ta, kaže profesor, što se čini da su u toj samoodbrani Srbi ipak prošli nešto bolje.
Ono što je najvažnije jeste da starosedeoci američkog kontinenta i Srbi u ovom trenutku imaju istog neprijatelja, a veoma je važno pitanje šta taj neprijatelj hoće i čime je vođen. Po onome što znamo, on je vođen osećanjem izabranosti i misije. Ta misija je u 19. veku nazvana civilizatorskom misijom. Reč je o jednoj svesti kod Anglosaksonaca koja govori o sopstvenoj posebnosti u odnosu na sve ostale narode i uverenju, ukorenjenom još u kalvinizmu, da su oni božiji izabranici - izabrani narod, kaže profesor Ković za Sputnjik.
Iz ovog razloga, oni smatraju da nisu dužni da poštuju moralne principe koji važe za sve druge narode. Odatle dolaze prekršena obećanja data američkim starosedeocima, ali i Srbima, bilo da su ta obećanja bila usmena ili pisana.
Oni su, dakle, sa jednim retkim cinizmom gazili čak i sporazume koji su imali i pisanu formu. Naravno, isto je rađeno i sa Rusima nakon pada Berlinskog zida. Sva obećanja data Gorbačovu i Ševardnadzeu, uključujući i čuveno „nijedan inč ka istoku“, bila su pogažena. Obećavali su da se NATO neće širiti ka istoku, a onda su sa retkim i u ostatku sveta krajnje neuobičajenim cinizmom sva ta obećanja - kršili. Posledice kršenja obećanja datih Rusima vidimo danas, kada su isti ti „izabrani narodi“ doveli čovečanstvo na ivicu svetskog rata.
Slično tome, dodaje Ković, posledice prekršenih obećanja bile su katastrofalne i po starosedeoce i po srpski narod.
Zavadi plemena pa vladaj
Kolonizatori su hteli da potvrde svoju moć nad drugim narodima, ali i da im otmu zemlju. U tom smislu, objašnjava naš sagovornik, bilo je potpuno nebitno kako će se ponašati narodi koji su se našli na udaru kolonizatora – posledice su bile iste i za one koji su prihvatali okupatora i za one koji su se branili i borili.
Ono što je takođe prepoznatljiva odlika kolonizatora i ono gde im je rukopis isti jeste podela starosedelaca, odnosno podela Srba i balkanskih naroda, uz međusobno sukobljavanje. Nakon svega, oni narodi i plemena koja su iskorišćena, bivala su podvrgnuta istom genocidu kojem su bili podvrgnuti i oni koji su pružali otpor.
Sveta zemlja
Indijanci nisu imali isti odnos prema zemlji kao beli anglosaksonski kolonizatori, objašnjava profesor. Nisu razumeli zašto je kolonizatorima bilo nužno da im tu zemlju otmu. Danas, zemlja u rezervatima ni ne pripada starosedeocima. Ona je državno vlasništvo, a starosedeoci plaćaju godišnju rentu američkoj državi.
Kada je kolonizacija ostvarena, neposlušni istrebljeni, a oni koji su pobeđeni zatvoreni u rezervate, započelo je odumiranje starosedelačkog stanovništva u njima. To je nešto što svaki posetilac i danas može da vidi. Danas tamo vladaju bolesti, alkoholizam, droga i nasilje. Tamo gde stvari naizgled deluju bolje, gde postoje kockarnice i benzinske pumpe gde se prodaje jeftinije gorivo nego u ostatku zemlje, to zapravo predstavlja sredstvo korumpiranja poglavica.
Sve je to rukopis koji se može prepoznati i u odnosu prema Srbima, dodaje naš sagovornik. Danas se na zemlji rezervata otkrivaju i rudna bogatstva, a kompanija Rio Tinto godinama vodi borbu da joj se dozvoli kopanje u Arizoni, na jednom od najvećih svetilišta Apača.
Zakon koji bi Rio Tintnu dozvolio kopanje je pokrenuo niko drugi do Džon Mekejn, veliki antisrpski lobista koji je sedeo u američkom kongresu. Zakon je potpisao Barak Obama, a Donald Tramp je obećao da će ga ispuniti. Zbog toga Apači i dan danas vode dugu i ogorčenu borbu protiv Rio Tinta. Tu se govori o kopanju zlata i bakra na njihovim svetim mestima, a reč je o krateru koji bi imao čak tri kilometra u prečniku i koji bi bio dubok oko tri stotine metara.
U ovome se takođe odlično ogleda odnos prema zemlji kolonizatora i kolonizovanih, kaže Ković. Kolonizator dolazi i na svetu zemlju Srba, a to je celo Kosovo i Metohija. On istrebljuje srpski narod pomoću susednih plemena, što bi u ovom slučaju bili Albanci. On onda ostatke Srba koji nisu istrebljeni zatvara u geta, poput onih na Kosovu i Metohiji, posle čega mirno čeka njihovo izumiranje.
Život u kosovskometohijskim getima daleko je strašniji od života u američkim rezervatima, kaže Ković, jer iz rezervata može da se ode, a ljudi koji žive u njima nisu okruženi mržnjom. Starosedeoci čak i ne žele da mladi odlaze iz rezervata, jer znaju da će na taj način biti asimilovani. Ostankom u rezervatu, oni zapravo čuvaju svoj identitet.
Za razliku od starosedelaca, Srbi su u getima na Kosovu i Metohiji zatvarani i okruženi bodljikavom žicom na prostorima od nekoliko stotina metara, kao što je slučaj u Orahovcu, ili imaju svoja sela, poput Goraždevca ili Velike Hoče, koja su opkoljena albanskim teritorijama u kojima se prema Srbima postupa krajenje neprijateljski. Mržnja koja postoji u Americi, kao i rasne predrasude, tinjaju već vekovima, ali nisu toliko izraziti kao prema Srbima na Kosovu i Metohiji.
Smisao stradanja
U izjavi jednog starosedelačkog poglavice stoji misao da je njegov narod istrebljen zato što u tolikom stradanju i takvoj tragediji koja ih je pogodila nisu mogli da pronađu dublji smisao. Oni jednostavno nisu bili pripremljeni za tako nešto, kaže Ković.
Razgovarao sam o takvom mišljenju sa Apačima koji žive u rezervatu San Karlos u Arizoni i zaista tu ima nečega. Srbi su, kao pravoslavni hrišćani, svojom verom bili pripremljeni na stradanje i u stradanju koje ih je zadesilo praktično od dolaska Turaka na Balkan i uništenja srpskih srednjovekovnih država, nalazili su dublji hrišćanski smisao. Taj smisao dolazio je iz vere u Gospoda sina Božijeg koji je stradao na krstu i na sebe primio grehe svih da bi vaskrsao, ulivajući time svim hrišćanima svest o smislu strdanja, posle čega uvek dolazi spasenje. Stradanje je onda put ka spasenju i Carstvu nebeskom, koje je suština Kosovskog zaveta, a koji je opet potvrda Svetosavskog zaveta, objašnjava profesor.
Indijanci sa svojom paganskom verom nisu bili pripremljeni na tako nešto, kaže Ković.
Čak i onda kada su se u okviru starosedelačkih religija javljali pokreti gde su živi komunicirali sa svojim precima, takvi kultovi su nemilosrdno gušeni od strane kolonizatora.
To sam, u razgovoru sa Apačima, i pokušao da objasnim - da su Srbi svojom verom bili pripremljeni na stradanje. Takođe sam dodao, naravno, i značaj spoljne podrške. Starosedeoci tu vrstu pomoći nisu imali, nad njima je, kao što kaže Njegoš, nebo bilo zatvoreno. Sa druge strane, Srbi su vrlo rano dobili podršku velike carske Rusije. Srbi su se uz pomoć jedne velike sile vekovima oslobađali od turske vlasti, ali i od pokušaja Zapada da ih kolonizuje. Takvog zaštitnika starosedeoci nisu imali.
Čeka li nas ista sudbina?
Srbi nemaju čega da se boje, kaže Ković, ali su dužni da se brane. Takođe su dužni da prouče rukopis kolonizatora, da ga dobro upoznaju, da upoznaju njegove motive i njegove metode - upravo da bi izbegli sudbinu Apača i ostalih američkih starosedelaca.
Mi sudbinu ,,Indijanaca", za sada, uspešno izbegavamo, iako smo bili podvrgavani najstrašnijem genocidu. I taj stravični genocid nad Srbima iz 1941. i onaj iz 1914. takođe podseća na najužasnije načine na koji su istrebljivani američki starosedeoci. Opisi ulaska susednih plemena kojima su, naravno, komandovali američki kolonizatori, u sela starosedelaca i zločini nad civilima u dlaku su isti kao i zločini hrvatskih i muslimanskih ustaša nad Srbima.
Upoznati kolonizatora, upoznati neprijatelja, ključan je faktor u borbi za život, a smisao svemu tome daje vera koju su Srbi pre mnogo vekova, u vidu Svetosavlja, primili. Upravo je ta vera spas i najjači zalog opstanka i spasenja, zaključuje Ković.