Kako je pesnik ruske revolucije video kolevku zapadnog imperijalizma

Kako je pesnik Revolucije video kolevku imperijalizma i šta je o Americi zapisao pre tačno stotinu godina za „Orbitu kulture“ otkriva prevodilac ove knjige prof. Dr Melina Panaotović, profesor na slavistici novosadskog Filozofskog fakulteta.

Bez odgovora na pitanje zašto je tek sad ova knjiga prevedena i zašto nije uvrštena u Sabrana dela Majakovskog, profesorka Panaotović kaže da je i ruska nauka prećutkivala taj period njegovog stvaralaštva.

I naša nauka uglavnom stavlja akcent na ranog stvaralaštvo Majakovskog u kom on propagira sovjetsku vlast, gde on zapravo živi ono što piše. To su 1912. i 1913. godina, vreme futurista koji na svojoj futurističkoj turneji obilaze gradove Rusije i propagiraju način života koji stvarno žive. To je onaj čuveni „Šamar Dobrom ukusu“, to je taj period. Međutim, ovde govorimo o 1925. godini u kojoj je putopis objavljen, pet godina pre njegovog samoubistva. Majakovski je i pre putovao na Zapad, prvenstveno u Francusku, Nemačku, i tamo je propagirao sovjetsku vlast, bez imalo sumnje u ispravnost onoga što radi. Međutim, posle Amerike, on se vraća u Sovjetski savez i tada, 1928. godine ima veliki problem sa nekadašnjim svojim prijateljima. Neke stavove vezane za društveni i kulturni život koje je sa njima delio – više ne deli. U nekoj privatnoj prepisci Majakovski se žali kako je komunizam, tj. socijalizam postao ono što ne treba da bude. Puno je, kaže, birokratije, a sve manje suštine.

Nakon povratka iz Amerike, Majakovski je neke svoje stavove vezane za društvo i kulturni život promenio.

Na pitanje da li Majakovski Ameriku sagledava iz vizure revolucionarnog pesnika i pobornika komunističke ideologije ili je ta koncepcija već tada pretrpela neke promene, naša sagovornica kaže da se neke pukotine tu već osećaju.

Dok sam prevodila a i sada dok iščitavam ovaj putopis ubeđena sam da je on otišao u Ameriku sa namerom da je kritički sagleda. Kao čovek sovjetskog načina razmišljanja vrlo je bio kritičan prema svemu što se tamo nalazi. Međutim, kao što njegov odnos sa sovjetskom vlašću nije bio jednolinijski, tako i ovde, ako pažljivo čitamo, vidimo da iza svake kritike zapravo stoji neka simpatija, uprkos gotovo grotesknim opisima američke arhitekture, organizacije rada u američkom kolektivu, u opisu kako i gde radnici jedu, odnosa prema dolaru. I tu je vrlo slikovit, po tim plastičnim prikazima vidi se da to piše pesnik. Dakle, on kritikuje, ali istovremeno vidimo i neku vrstu simpatije. I onda kad pogledamo šta se desilo nakon te Amerike, mi zapravo vidimo da puno toga Majakovski zapravo nije napisao onako kako je zaista bilo. Moje je lično mišljenje da je on nakon tog puta promenio svoju odnos i prema sovjetskoj vlasti i prema toj zemlji imperijalizma.

Prof. Panaotović smatra da je Majakovski otišao u Ameriku sa namerom da je kritički sagleda, ali da je čak i kroz te kritike provejavala neka vrsta simpatije.

Opisuje tvorac „Levog marša“ u putopisu i Fordovu eksploatatorsku fabriku i čikaške klanice – sa tim je uverenjima i otišao tamo. To što se u njemu ne oseća bilo koja vrsta korekcije uverenja ne znači da je nije bilo, smatra prof. dr Panaotović.

U putopisu je Majakovski vrlo kritičan i vrlo poetičan. Možda tamo u tim poetskim delovima, tim, da kažem, pukotinama, on proverava svoje već unapred izgrađene stavove o toj zemlji. Ali u samom putopisu vi nemate nigde simpatiju za Ameriku. Naprotiv, on je kritikuje, kritikuje, s tim što je ta kritika negde blaža, negde da kažem smešna, ali negde su to pravi poetski pasaži koji čini mi se dozvoljavaju neko novo tumačenje.

Za tri meseca koliko je tamo boravio Majakovski je, podseća profesorka Panaotović, živeo vrlo buran, čak i emotivno intenzivan život.

Jedna od epizoda koja nije ušla u ovaj putopis je njegov susret sa Eli Džons, Amerikankom sa kojom je dobio ćerku. Tu su i susreti sa Davidom Burljukom, njegovim prijateljom iz studentskih dana, jednim od futurista. Zanimljivo je da se nigde u putopisu Burljuk ne spominje, a on je taj koji ga je dočekao, išao sa njim na sve književne večeri, čak ga je on i upoznao s Eli Džons. Ovim samo hoću da ilustrujem da mnoge važne epizode - intimni susreti, poznanstva, ljubavi, ostaju neosvetljene do danas. Ono što je izvesno jeste da je taj susret sa Amerikom za njega bio intenzivan, a ovo što mi čitamo je samo jedan sloj tog emotivnog doživljaja, cele te kulture i svega ličnog što se njemu tamo desilo.

Za tri meseca koliko je u Americi boravio, Majakovski je živeo vrlo buran, čak i emotivno intenzivan život, podseća profesorka Panaotović.

U knjizi nisu zabeleženi ni brojni susreti sa umetnicima, ali jeste i to detaljno susret sa Dijegom Riverom.

I kada shvatimo da je za njega to bilo jedno intenzivno vreme od četiri meseca razumećemo i da je reč o jednoj vrsti pesnikove selekcije utisaka i ličnih zapažanja. Zbog svega toga možemo reći da je ovo jedna pseudo-autobiografska putopisna proza. Pseudo-zato što menja autobiografske činjenice, neke epizode vrlo jasno, konkretno, detaljno osvetljava, negde imamo samo aluzije, a nešto je apsolutno prećutano.

Pogledajte i:

Podkast

Kako je Majakovski otkrio Ameriku | Orbita kulture

24 Maj, 10:00