Kako pronaći i spasiti svoj glas u svetu u kome se čuje samo – buka /video/

O tome kako stvaralaštvo može postati prostor za ličnu transformaciju, izazovima kreativnog procesa i značaju povezanosti sa sobom i drugima u umetnosti, u podkastu “Porodično…sa Sandrom Čerin” govorile su umetnice, kantautori - Hristina Vuković i Ana Ćurčin.

Autentičnost u umetnosti i životu

Autentičnost u muzici i životu za Hristinu Vuković znači biti istinit i u skladu sa sobom.

“Dakle, ne definisati sebe tim nametima okoline, nego filtrirati sve to i tragati stalno za time - kakav je osećaj biti ono što ja treba da budem? Dakle, pratiti taj neki prilično čudan i nekada i nedefinisan osećaj i tražiti odgovore na pitanja - gde je moje mesto, šta ja treba da radim, šta moj glas treba da znači i o čemu treba da govori? Za mene je to jedan konstantni proces filtriranja onoga što se od mene zahteva da budem doslovno ili latentno i jedna odluka da budem iskrena i u skladu sa sobom šta god da se dešava”, pojašnjava Hristina koja se upečatljivim nastupom i pesmom “Bedem” predstavila široj publici prošle godine na Festivalu „Pesma za Evroviziju“.

Slično razmišlja i Ana Ćurčin - za nju je autentičnost konstantna potraga, prihvatanje i traženje sopstvenog glasa i sopstvenog izraza.

“Ako pričamo o muzici, za mene muzika prvenstveno neki prostor i izraz kako ja razumem svet i kako mogu da pričam o svetu i o sebi u ovom svetu. Rano sam naučila šta znači kad nisam iskrena sa sobom u muzici i koliko me to i remeti i povređuje i koliko mi je bitno da taj prostor sačuvam za sebe, da bude, da kažem – autentičan, iako se ne bavim time sa strane, ne posmatram šta znači da li sam autentična ili ne. Bitno mi je da znam da sam iskrena u tome, a mislim da je prvenstveno ta iskrenost i slušanje sebe polazna tačka za sve što radimo u muzici, a onda naučimo da je to i životni princip koji primenjujemo, nadam se, u svemu što radimo”, kaže Ana koja je na ovogodišnjem Festivalu „Pesma za Evroviziju“ sa svojim bendom Ana&The Changes izvela pesmu “Brinem”.

Muzika - siguran prostor u kome niko ne piše pravila

Na pitanje da li je autentičnost nešto sa čime se rađamo ili nešto što se gradi tokom života, Hristina kaže da je u izvesnom smislu i jedno i drugo budući da u svima nama postoji ta iskra koja traži da se “zagori” u pravcu onoga što mi zaista jesmo.

“Mislim da je to univerzalna potreba čoveka da svoju suštinu može da živi i da izrazi i da se nikome ne izvinjava zbog toga što jeste. Različiti smo ljudi, različiti su životi i životni konteksti, pa onda nekako verujem da postoji različiti načini da se to ispoljava i da se za time traga. Ali definitivno je to jedna potraga i proces, pa je u tom svetu koji nas non-stop zatrpava u smislu – hajde budi ovo ili ono, potrebno konstantno “plivati” i tražiti tu autentičnost”, ukazuje Hristina.

Ne mora da znači da će ta potraga imati neki kraj, da će se negde završiti, nadovezuje se Ana Ćurčin:

“Nekako, princip uspeha ne mora da definiše tu autentičnost, nego je to prosto proces. I ako ga prevedemo na muziku i stvaralaštvo, za mene je godinama omiljen proces i trenutak zapravo postao upravo taj proces stvaralaštva. On ima različite forme kasnije, naravno, u obliku nastupa, u obliku nekih izlaganja poput Festivala „Pesma za Evroviziju“, što su neke odluke u smislu - hajde da probamo nešto novo. Ali taj proces je za mene suština, nezavisno od rezultata. Ja kad se vratim u svoj prostor za vežbanje, u svoju muzičku sobu, da kažem tako, i sednem sa tom gitarom ili klavirom, sa tom prazninom ili tišinom, da li nešto u tom trenutku nastaje ili ne nastaje, taj proces, ta komunikacija sa sobom, ta igra i potraga, to je nešto što je za mene najbitnije.”

Ključan je, slaže se Hristina Vuković, kontakt koji umetnik ima sa samim sobom.

“Svest o tome šta se u tebi dešava i jedan svesni napor, odnosno pogled ka unutra i odluka da budeš prisutan sa time što je unutra. Muzika je za mene taj siguran prostor u kome zaista niko ne piše pravila o tome ko si ili kako treba da zvučiš. To je prostor u kome imaš priliku da budeš apsolutno sve što jesi”, zaključuje Hristina.

Život nije trka, niti pravolinijska putanja, slažu se gošće podkasta, već ples između onoga što jesmo i onoga što svet od nas traži. A najvažnije je da - plešemo u svom ritmu i ostanemo svoji.

Pogledajte i: