Austrijanci su bili bolji u tri od četiri poluvremena, a fudbal je još jednom pokazao da ne pobeđuje bolji, da je lopta okrugla, često i prevrtljiva.
Hvala Bogu, ovoga puta nije nas izigrala, niti nam je sreća okrenula leđa.
Naprotiv!
Mislim da je većina nas koji pratimo i volimo njegovo visočanstvo Fudbal, navikla da MI budemo ti koji primaju neobjašnjive golove. Bili su to sada Austrijanci i to u meču za ostanak u elitnom društvu Lige nacija.
Ta večito nezgodna i nezahvalna lopta ka golmanu, pa još u okvir gola što se uči da se ne radi još u petlićima, već mora da ide na stranu. Pa na sve to golmanu pređe ispod noge, odbije se od stativu...
Nestvarna i amaterska greška koju je surovo kaznio diskretni heroj Srbije Nemanja Maksimović.
Za, gle čuda, prvenac u seniorskom dresu Srbije!
I to prvi posle deset godina i finala Mundijalita na Novom Zelandu kada je Srbija pokorila svet pod komandom Veljka Paunovića i Makse, koji je „suvim listom“ u produžetku oduvao Brazilce...
Po prirodi nenametljivi momak iz Banje Koviljače, izuzetno vaspitan čija je majka učiteljica i dan-danas najviše voli da dođe u svoju Banju i tamo uživa s porodicom i prijateljima, u čudu koje ime je podarila priroda.
Kako mi je jednom prilikom u neformalnom razgovoru Maksa rekao:
„Mi u Banji imamo baš sve. Imamo Drinu da se okupamo, imamo odmah tu i planinu, naše Gučevo, imamo netaknutu prirodu, pa prosto jedna lepota. Gde još to ima?“.
I zaista, sve je tako kao što je rekao diskretni heroj Srbije. U više navrata sam uživao sa porodicom u čarima Banje Koviljače - u svežem vazduhu, suncem okupanom hladnoj i brzoj Drini. Prvo sa mojom Jelenom i Srnom, a kasnije i najmlađim članom Anikom Milovanović.
Ali da se vratimo na Maksu, ipak je ova rabona posvećena njemu.
Neverovatno, ali istinito zvuči podatak da je deset godina prošlo kao tren, baš kao u čuvenoj pesmi Tonija Montana.
Te 2015. godine na drugom kraju sveta na stadionu Harbur u Oklandu, golobradi Nemanja Maksimović dao se u beskrajni trk u 118. minutu i bez prijema je spoljnim delom stopala poslao loptu tamo gde treba – u mrežu, iza leđa golmanu favorizovanih Brazilaca.
Srbija je prvak sveta. Kako je samo lepo i nestvarno zvučalo. I dalje se naježim kad to napišem, pa naglas pročitam.
Bili su to Orlići, fudbaleri uzrasta do 20 godina od kojih su neki danas članovi „A“ tima Srbije.
Izuzetno je težak taj prelazak iz omladinskog u seniorski fudbal, mnogi se „izgube“, mnoge „pojede“ taj pritisak, ali naš diskretni heroj Nemanja Maksimović nije jedan od njih.
On je savršen primer kako se upornost na kraju uvek isplati. Deset godina je čekao i dočekao da ponovi ono što je uradio na drugom kraju sveta na Novom Zelandu.
Onda za titulu prvaka sveta, sada za o(p)stanak u elitnoj diviziji Lige nacija.
Maksa je primer kako se bori za svoju zemlju. Momak bez mrlje van terena, koji neretko na njemu obavlja i „prljav posao“, jer tako mora, zna jako dobro kakva mu je uloga i nema iskakanja iz iste.
Ko je pratio meč, video je da je Maksa imao jedan kiks u prvom poluvremenu koji je skupo mogao da košta Srbiju. Tada je on petljao u svom šesnaestercu u nameri da nađe najbolje rešenje, da bi u drugom poluvremenu surovo kaznio rivala na identičan način.
Upornost se ekspresno isplatila!
E, to je diskretni heroj iz Banje Koviljače, koji priča isključivo na terenu i koji je suvo blago fudbalske Srbije.
Eh, da nam je više Nemanja Maksimovića...