Poslednja šansa za spas dejtonske Bosne: Šta donosi novi Ustav Republike Srpske
Novi Ustav Republike Srpske treba na najsnažniji način da zaštiti dejtonsku BiH, odnosno samu Republiku Srpsku unutar dejtonske BiH. On odslikava dejtonsku BiH, štiti Ustav BiH i štiti položaj srpskog naroda u skladu sa međunarodnim pravom i sa ustavnim pravom BiH. Ni u jednom članu novi Ustav neće povrediti Dejtonski sporazum.
SputnikOvako jedan od autora nacrta novog Ustava Republike Srpske, Marko Romić sa Pravnog fakulteta u Banjaluci opisuje dokument koji je usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srpske.
Prema njegovim rečima, donošenje Ustava predstavlja specifičnu i posebnu fazu državno-pravnog razvoja jednog državotvornog entiteta, pa i kad je reč o Republici Srpskoj kao specijalnom državno-pravnom entitetu unutar BiH.
Vraćaju se nadležnosti
Novi Ustav ima nekoliko novina, koje su, prema Romićevim rečima, posebno markantne i koje bi trebalo posebno istaći. Pre svega, nacrt predviđa vraćanje svih nadležnosti koje su Republici Srpskoj (ali Federaciji BiH) oduzete na neustavan i antidejtonski način.
Među nadležnostima koje bi trebalo da budu vraćene Republici Srpskoj je i odbrana, što je direktno u skladu da Ustavom BiH, objašnjava Romić i dodaje da u njemu postoji član koji kaže da nijedan entitet drugome neće pretiti oružanom silom, niti da će oružana sila jednog entiteta prelaziti na teritoriju drugog entiteta.
„Tu se jasno stavlja do znanja da entiteti imaju pravo na oružanu silu. Druga stvar je vraćanje Visokog sudskog i tužilačkog saveta koji egzistira i u postojećem Ustavu. Međutim, sada se njegova ustavotvorna pozicija ojačava i udahnjuje mu se jedan novi život jer je bilo potrebno operacionalizovati takve ustavne odredbe. Nadalje, trudili smo se da u tekstu novog Ustava budu ugrađene i nove tekovine u pogledu ljudskih prava i sloboda“, ističe Romić.
Promena je i proglašenje Banjaluke za glavni grad Republike Srpske, jer Banjaluka je to više od dvadeset godina de fakto glavni grad, čime se Ustav usklađuje sa realnim stanjem.
Poništava samovlašće visokih predstavnika
Novi Ustav Republike Srpske donosi se, kako naš sagovornik kaže, u pravom trenutku, kada je sazrela pravna i politička svest da prethodni, važeći Ustav iz 1992. više ne može da ispuni svoju društvenu i političku ulogu.
„Najvažniji momenat zbog kojeg se rukovodstvo Republike Srpske odlučilo da se pristupi promeni Ustava i zbog kojeg je Narodna skupština ušla u ustavotvornu proceduru jeste zbog neustavnog menjanja Ustava Republike Srpske koji je rađen u prethodnom periodu. Naime, Ustav Republike Srpske menjan je više od stotinu puta. Nekoliko desetina puta od tih stotinu menjan je na način koji nije predviđen samim Ustavom“, objašnjava Romić.
Za takve nasilne promene odgovorni su visoki predstavnici, dodaje on. Visoki predstavnici predstavljaju svojevrsne konsultante i koordinatore koje imenuju međunarodna zajednica – međutim, Aneks 10 Dejtonskog sporazuma nijednim slovom ne govori o odnosu visokog predstavnika i vršenja ustavotvorne vlasti. Aneks 10, koji je zapravo Ustav BiH, visokim predstavnicima ne daje nijedno ustavno ovlašćenje.
„Međutim, preširokim i nikako prihvatljivim tumačenjem Bonske deklaracije pojedini visoki predstavnici uzimali su sebi za pravo da neustavno menjaju Ustav Republike Srpske. Upravo zbog želje da se uspostavi situacija potpune i celokupne ustavnosti u državi bilo je potrebno pristupiti donošenju novog Ustava“, kategoričan je Romić.
Poslednja šansa za spas dejtonske BiH
Ako se odluka o donošenju novog Ustava stavi u kontekst političke krize, koja u BiH traje više od deset godina, a kulminirala je nalogom za hapšenje najviših funkcionera Srpske, novi Ustav se može posmatrati kao odgovor na krizu.
Nemoguće države su po definiciji one države koje nikada nisu imale naznake da će moći da postoje, niti su ikada u istoriji uspele da opravdaju svoje postojanje, objašnjava naš sagovornik.
„BiH je trenutno država ili državna zajednica koja nikada u istoriji nikada nije imala svoju, kako se to danas kaže, političku nezavisnost. Ona je uvek bila određeni deo srpskog državotvornog prostora ili deo određenih svetskih imperija: Osmanske, Austrougarske ili prve ili druge jugoslovenske države. Tek sa Dejtonskim mirovnim sporazumom i unošenjem državnosti Republike Srpske, BiH prvi put postaje nezavisna država, međutim, država sastavljena od dva entiteta, tri konstitutivna naroda. To je bazična činjenica koja trideset godina nakon Dejtona postaje sporna u praksi“, naglašava Romić.
Sve češći je narativ je da je BiH država jednog naroda bez bilo kakvih unutrašnjih podela – pokušava se sa brisanjem granica entiteta, pokušava se sa ukidanjem kantonalne podele unutar Federacije BiH. Država se svodi na jedan grad – Sarajevo se predstavlja kao ekskluzivna prestonica celokupnog prostora u kome dominira jedan narod.
„Međutim, politička volja tog naroda nije usaglašena sa političkim voljama Hrvata i Srba. Razlika između volja Hrvata i Srba i političkog Sarajeva je u tome što Hrvati i Srbi traže ono na šta su pristali i dali svoj potpis, što je ratifikovano u okviru međunarodnog mirovnog sporazuma, a kod Bošnjaka imate jednu potpuno antidejtonsku izraženu političku volju, stvaranjem unitarne i centralizovane države. To je nemoguće, nikada u istoriji nije se desilo da uopšte bude moguće da multikonfesionalne zajednice budu svedene na unitarne i centralizovane države“, konstatuje Romić.
Zato se na svakom koraku BiH pojavljuje kao nemoguća država – Sarajevo ne želi da prihvati decentralizovani i federalno-konfederalni oblik BiH, kako je ona predviđena Dejtonskim sporazumom, dodaje on.
Prema Romićevim rečima, sada je možda poslednja prilika da se dejtonska BiH očuva – bilo koji naredni pokušaj osporavanja vršenja ustavotvorne vlasti Narodne skupštine Republike Srpske mogao bi dovesti do disolucije BiH, zaključuje on.