Mars, za koji je utvrđeno da je nekad imao okeane i peščane plaže, kao i organske elemente, je možda u nekom trenutku i imao život, ali naučnici sada znaju da ti Marsovci nisu bili „mali zeleni ljudi“ nego su više ličili na mikroorganizme poput Helikobakter pilori.
„Često zaboravljamo koliko je izvanredno to što život postoji i koliko je to specijalan i jedinstven fenomen. Koliko znamo, naša planeta je jedina sa uslovima za život, a čini se da je on nastao od nečega što nalikuje jednoćelijskim prokariotskim organizmima. Međutim, naučnici ne odustaju od potrage za onim što nazivaju LUCA ili „poslednji univerzalni zajednički predak“, ćelija od koje su nastali svi živi organizmi, van naše planete. Otkako su ljudi počeli da sanjare o Marsovcima, nauka se značajno promenila. Roveri su prošetali po površini Crvene planete i identifikovali su jedinjenja i minerale koji nagoveštavaju da je ona nekad bila naseljiva. Međutim, to je sve. Trenutno, Mars je crvenkasta pustinjska planeta, atraktivna, ali mrtva, i sigurno nije dom malih zelenih ljudi“, napisala je za časopis Konverzejšn Marija Roza Pinjo Otin, profesorka mikrobiologije na Univerzitetu San Horhe.
Druge planete u blizini nude još manje nade, dodaje ona. Merkur je spržena stena previše blizu Sunca, atmosfera Venere je toksična, a druge planete su ili gasovite ili predaleko od Sunca, pa se gleda ka satelitima Jupitera i Saturna – Evropi i Enkeladu, koji možda imaju okeane ispod debelog sloja leda i mogli bi da imaju organske molekule.
„Čak i da nađemo osnovne jedinice života, oni ne bi izgledali kao E. T. vanzemaljac, već pre kao najprostiji jednoćelijski organizmi na Zemlji. Ako pogledamo dalje, do sada je detektovano više od 5.500 planeta van Sunčevog sistema. Samo nekoliko njih je možda naseljivo, ali kao što je Karl Segan rekao: „Svemir je veoma veliko mesto. Ako smo tu samo mi, onda se čini da je to mnogo bačenog prostora“, rekla je Pinjo Otin.
Kako ona navodi, ranije se smatralo da život može da postoji samo na temperaturama od 0 do 40 stepeni. Međutim, sredinom 20. veka mikrobiolog Tomas D. Brok otkrio je bakterije u vrelim izvorima Jeloustona, gde su temperature bile 70 stepeni. To je promenilo pogled na uslove za život i naučne mogućnosti.
„Od tada je otkriveno da organizmi poznati kao ekstremofili mogu da žive u najekstremnijim uslovima na Zemlji, od ledenih pukotina u polarnom ledu do visokog pritiska na dnu okeana. Bakterije su otkrivane zakačene na čestice u oblacima, u ekstremno slanim okruženjima poput Mrtvog mora ili ekstremno kiselim poput Rio Tinta. Neki ekstremofili su čak otporni i na visoke nivoe radijacije. Ono što je bilo najveće iznenađenje je što smo ih nalazili i unutar nas samih“, navela je Pinjo Otin.
Naučnica dodaje da su osamdesetih godina australijski doktori Beri Maršal i Robin Voren počeli da proučavaju čireve u crevima. Do tada se, dodaje, mislilo da ih izazivaju stres i kiselina. Voren je bio patolog i identifikovao je bakterije kod pacijenata, pa je shvatio da mora da ispita da li su one uzrok bolesti.
„Međutim, morao je da se izbori sa dogmom da mikrooranizmi ne mogu da žive u veoma kiseloj sredini ljudskog stomaka. Maršal i Voren su 2005. dobili Nobelovu nagradu za otkriće Helikobakter pilori i njenu ulogu u stomačnim bolestima. Ova bakterija ima neverovatne sposobnosti koje joj pomažu da preživi u negostoljubivim sredinama. Ovo otkriće pokazalo je da organizmi čak i našim telima, u zidovima stomaka, u kiselini, potpunom mraku, uz nasilne pokrete našeg sistema za varenje, štetnih enzima i gomile hrane, mogu da prežive i bujaju. Studija ekstremofila daje nadu da u Sunčevom sistemu ili na nekoj od 5.500 egzoplaneta, čak i u ekstremnim uslovima, može da postoji život. Marsovci o kojima sanjamo mogli bi više da liče na H. pilori nego na bilo šta drugo“, zaključila je Pinjo Otin.
Pogledajte i: