Dobitnik „Zlatnog jajeta“ na jednom od ranijih izdanja „Kustendorfa“ Đakomo Abruceze je na ovogodišnjem filmskom festivalu boravio kao član žirija, te je ovoga puta bio u prilici da sam odlučuje o najboljim ostvarenjima svojih mladih kolega.
Publika u Drvengradu bila je u prilici da pogleda i njegov film „Amerika“, u kojem reditelj istražuje životnu priču svog dede, čoveka koji je šezdesetih godina otišao u SAD u potrazi za „američkim snom“, a dvadeset godina kasnije ubijen u Njujorku.
Šta je za Vas predstavljalo ovo filmsko istraživanje, da li ovaj film, pored kriminalnog zapleta nudi i Vaš doživljaj Amerike i „američkog sna“?
- Bio je to lični film, sve je počelo kada me je moja baka iznenada pitala: „Znaš li kako je tvoj deda umro?“Ja sam odgovorio da znam da je stradao u saobraćajnoj nesreći. A ona je rekla: „Ne, bio je upucan“. I tada sam počeo da se pitam zaštoništa ne znam o svom dedi. Počeo sam da postavljam pitanja o toj porodičnoj tajni, o tome zašto mom bratu i meni niko ne kaže kako je umro. I tako sam odlučio da idem u SAD, u Njujork, da snimim film. Imao sam fotografiju koju mi je dala tetka. To je bila slika mog dede, koja je bila poderana, ali je na poleđini imala adresu, za koju je moja tetka rekla da je možda bila njegova adresa pre 40 godina, nije bila sigurna. To je bio element od kojeg sam počeo. Ali nisam znao šta će biti...
To je, zapravo, bila Vaša lična istraga?
- Da, snimanje filma je bio jedini način da se motivišem. Znao sam da jefilm način da ozbiljno radim na tom pitanju. Tako sam završio snimanje, prikupljajući informacije. I zapravo, iako nisam imao mnogo materijala, povezao sam to s porodičnim arhivom, tako da sam imao dovoljno da ispričam priču. I stvar je u tome što je „Amerika“ film koji je zasnovan na naraciji. Na primer, moj debitantski film "Disko boj“ je više zasnovan na osećanjima i utiscima. „Amerika“ je stvarno priča. Moja priča. Priča mog dede, ali je ispričana tako da sve vreme izaziva napetost kod gledaoca. Tako sam, zapravo, i ja sam doživeo tu priču, jer se sve otvaralo malo po malo.
A šta ste otkrili o tom američkom snu? Da li ste stekli neki utisak o tome? I postoji li razlika između 60-ih godina prošlog veka i sada?
- Mislim da je neverovatno što taj „američki san“ i dalje privlači tako mnogo ljudi. Ja to uopšte ne osećam, ali ljudi oko mene da. Kada bi mi neko ponudio tu priliku, ja bih je odbio. Smatram da je kvalitet života u Evropi mnogo bolji nego u SAD. Mogu da razumem svog dedu i njegovu radoznalost, ona je uvek dobra, dobro je tragati za nečim drugim i ja duboko razumem potrebu ljudi da se pomere iz mesta, da vide, pa čak i da rizikuju, ali meni je bitno vreme. Taj san ne odgovara mojoj viziji sveta. Moj deda je živeo u drugo vreme, ne mislim da je to bilo zlatno doba, bilo je teško, a sada je, globalno gledano, veoma komplikovan trenutak. SAD su i dalje mesto na kojem lako možete da nađete posao, postoji osećaj da pripadate zajednici ako ste emigrant, nekako brže možete da postanete deo tog sistema, te zemlje. U Francuskoj je, na primer, drugačije. Ona vas neće tako brzo prihvatiti, potrebne su vam najmanje tri generacije da se prilagodite tom društvu, dok u SAD za pet godina možete da osetite da pripadate tom društvu, čak i ako je vaš engleski loš. Na tom nivou je to zanimljivo, ali oni nemaju svoju istoriju, sve je novac, što je i fascinantno, i strašno u isto vreme. To nije model koji meni odgovara.
Osvojili ste „Zlatno jaje“ na ovom festivalu pre mnogo godina, da li Vam je to priznanje bilo važno, da li Vam je na neki način pomoglo u karijeri?
- Ta nagrada mi je bila važna jer stvarno poštujem ovaj festival, poštujem ljude ovog festivala. Ne sećam se ko je bio u žiriju tada, nisu bila neka velika imena, ali bio sam mlad reditelj i značilo mi je priznanje ljudi koje poštujem, to je sjajno. To je važno pre svega na ličnom nivou, jer kada si mlad možeš sebi da kažeš: „Ok, na dobroj sam strani, mogu da nastavim borbu“.
Sada ste Vi član žirija, šta očekujete od ovih mladih autora i njihovih filmova?
- Vrlo sam radoznao, jer u kratkom filmu zaista postoji prizma različitih perspektiva, novih glasova, tako da se stvarno nadam da će se desiti nešto novo, da će se pojaviti neke nove vizije, novi talenti i senzibiliteti koji se donekle razlikuju od moje generacije. Nadam se da nije reč o istom tipu kratkih filmova okje sam gledao pre 20, 30 godina, s istom naracijom i istim stilom. Volim kada su ljudi spremni da preuzmu na sebe rizik i da imaju kako svoju ličnu viziju, tako i viziju vremena u kojem živimo, u smislu naracije, ali i u vizuelnom smislu. Za mene je to nešto što uvek ide zajedno.
Da li bi to mogla biti i Vaša poruka ovim mladim autorima? Šta treba da bude uloga savremene kinematografije? Kakve filmove Vi volite da gledate i kakve filmove volite da pravite?
- Živimo u periodu kada je sve teže i teže snimati art-haus kinematografiju, naročito kada ona zahteva budžeti vreme. Na primer, Emir Kusturica je ponekad snimao svoje filmove i više od godinu dana. Mi smo danas primorani da snimimo film za jedan mesec. „Disko boj“ je snimljen za 32 dana. To je ludo, nije dobro. I opet se vraćam na ono što sam rekao malopre: važno je vreme. Potrebno je vreme da se napravi dobar film. To je, naravno, i pitanje profesionalne veštine, ali je potrebno vreme da se čovek distancira od onoga što radi, da razmisli, da ne radi kao mašina. Zapravo, to je ono što velike platforme žele - filmove koji su lagani, komercijalni i vrlo slični jedni drugima, gde je reditelj samo neko koga pozoveš da smišlja stvari, ali koji nema jaku viziju, nema autentičnost. To je veoma loše, jer su i pre postojali veliki producenti, mnogo glupih ljudi, ali su preuzimali više rizika, i možda je bilo samo dve, tri osobe koje su donosile odluku da se film napravi, što sa jedne strane zvuči manje demokratski, ali ostavlja više prostora za neočekivano. A sada postoje komisije, odbori, ljudi s kojima moraš da razgovaraš. I veliki je rizik kada predložiš nešto neobično, originalno, sve se pretvara u isti kalup, a gubi se jedinstvenost, ono što ljude zapravo čini posebnim. I ono što bih sugerisao mladim autorima jeste da nastave da se bore da ostvare svoje ideje. Najlakše je reći: „Oh, da, uradiću kako ti tražiš“.
Čini se da, recimo, italijanski filmovi, čak i oni komercijalni, lagane komedije, nose neki drugačiji duh od klasičnih holivudskih komedija. Utisak je da na kulturološkom nivou nose u sebi nešto mnogo dublje i upečatljivije, čak i kada su snimljene kao komercijalni filmovi. Kako Vi to vidite?
- Na kulturnom nivou Italijani i Balkanci su bliski. To je samo projekcija i propaganda u koju verujemo - da su Italijani bliži Amerikancima nego Srbima. Mi smo duboko različiti od Anglosaksonaca, mnogo smo bliži Arapima ili Balkancima, u to nema sumnje. Razmišljao sam, na primer, kada smo gledali kineski film ovde na festivalu - to sigurno nije savršen film, ali je daleko bolji od hiljada komedija koje dolaze iz SAD, mnogo je kompleksniji, dublji. Ne funkcioniše sve u tom filmu, ali cenim to što je reditelj pokušao da napravi nešto pomalo van konvencije, čak i za komediju, da te natera da razmišljaš malo, da ne bude sve predvidivo. Razmišljao sam, zašto ovaj tip filma nema nikakav tržišni prostor u Zapadnoj Evropi? Mislim da bi trebalo da ima. Veoma je važno prikazivati filmove iz svih krajeva sveta. Mi smo, međutim, 90 odsto vremena izloženi američkim filmovima, pa se pretpostavlja da ćemo biti bliži toj kulturi. Voleo bih da moji roditelji ponekad gledaju kineske filmove, na primer, to bi mnogo pomoglo u borbi protiv stereotipa i rasizma i osećaja da postoji kultura koja je superiornija od drugih. Bilo bi vrlo dobro kada bi javne televizije radile takve stvari, da ne biraju samo glupe američke komedije automatski, posebno zbog Holivuda, i posebno iz današnjeg Holivuda, jer ti su filmovi sve lošiji.