Da njegov svet pripada sanjariji poput utopije o tajanstvenoj zemlji potvrdila je i izložba „Crteži iz Evinog vrta“ nedavno otvorena u galeriji Doma vojske.
Posle više od 50 izložbi (koje svedoče o pola veka dugoj i uspešnoj umetničkoj karijeri) Đurović je pred posetioce galerije Doma vojske izložio ciklus crteža na kojima upoznajemo njegove Divu i Tijanu, osluškujemo zvukove Panove šume, okrivamo oblik čežnje, prostor srušenog sna. Na svim ovim radovima, kao njihov zajednički imenitelj, dominira figura žene.
Crteži iz Evinog vrta
„Prošlo je 20 godina od kada sam imao poslednji izložbu crteža. U međuvremenu je nastala jedna količina radova koju sam nazvao „Crtež iz Evinog vrta“, sa tom mediteranskom temom. Sve što ja radim posvećeno je Mediteranu i ženi, odnosno Evi.
Željko Đurović "Kontrasti u bašti života"
© Foto : ustupljeno sputnjiku
Đurović otkriva da se dugo bavi crtežom i da to nije prestalo ni onda kada je „ušao“ u sliku.
„Crtao sam paralelo sa slikama, mada spadam u one crtače koji ne crtaju svakodnevno, nemam pri sebi stalno blok, ne skiciram i ne beležim svakodnevno. Bavim se dva meseca crtežom, pa onda godinu-dve slikom, pa opet crtežom. Tako sam negde uspeo da prožmem sliku i crtež, da svoj crtež približim svojoj slici. Jednostavno smatram da je crtež neka moja oaza, utočište, tu se osećam sigurno.“
Od početka se, kaže, dogovorio sam sa sobom o tome šta će biti teme kojima će se baviti i od kojih do danas neće odustati.
„Mislim da to nisu bile svesne odluke, ali meni se tema rano nametnula, sama od sebe, da to bude žena. U početku je to bila samo ženska figura, kasnije je evoluiralo, jer vi sebe stalno prispitujete, tražite nova rešenja, razvijate se. Tako je moj svet kojim dominira žena počeo da se bogati sa florom i faunom. Naravno sve je to bilo na jednoj, volim da kažem, osunčanoj strani.
Na Đurovićevim slikama žena može postati sve, može izrasti iz svega i sve je može prezentovati.Ali je ona uvek u centru događaja.
„Sve se oko nje vrti. Kad počinjem crtež ili počinjem sliku nikada nemam smišljen plan. To je jedna avantura po belom platnu ili belom papiru, kako će se završiti to niko ne zna, ali ono što znam je da će to uvek biti dominantna figura žene, jedna, dve ili tri, zavisno od mojih afiniteta i od toga kakvu kompoziciju u tom trenutku želim da razvijam, jednostavnu ili kompleksnu. Ali sve se gradi oko žene - žene kao majke, žene kao ljubavnice, žene kao Eve.“
Zamke "zlatnog kaveza"
O tome koliko je teško bilo ostati dosledan a ne postati zarobljenik „zlatnog kaveza“, Đurović kaže da se zamke zarobljavanja otklanjaju stalnim postavljanjem pitanja. Ona međutim nikada ne dovode u sumnju tu pozitivnu, vedru energiju osunčanog pejzaža, centralnog lika i kreacije. Otkriva da je je to u tesnoj vezi sa njegovom prirodom.
Željko Đurović "Drštvo slobodnih"
© Foto : ustupljeno sputnjiku
„Po prirodi sam nasmejan, optimista, onaj koji ide sunčanom stranom ulice. Otuda verovatno i taj puni kolorit. Uvek se trudim da iskoristim pravu vrednost boja na slici, ne volim mnogo da mučkam, mešam, volim ono svojstvo koje boje ima sam po sebi... U početku su me i napadali zbog tog jačeg kolorita, nekim kritičarima je bilo nesvatljivo da taj kolorit može da se koristi u figurativnom slikarsku, malo su se bunili. Ali, što reče jedan moj kolega, bitno je da se dugo traje, tada ubedite ljude u ispravnost vašeg stava. Naravno, sa godinama se to malo promenilo, sad sam ušao u neku mračnu crnu, odnosno sivu fazu. Želim da vidim šta će da se desi sa tim mojim svetom koji slikam ako kolorit ne bude tako dominantan. Biće to zanimljiv eksperiment.