Te političke ideje odnose se pre svega na pitanja imigracije, slažu se sagovornici Sputnjika, dr Dušan Gujaničić iz Instituta za političke studije i nekadašnji lider Srpske radikalne stranke, dr Vojislav Šešelj.
Predvideo ono protiv čega je danas cela Evropa
Prema Gujaničićevim rečima, svaka crno-bela ocena Lepenovog političkog delovanja bila bi pogrešna.
„S jedne strane, može se reći da je neke stvari video pre drugih, pre svega tu veliku imigraciju koja je u Francusku došla već sedamdesetih i osamdesetih godina. On je o nekim stvarima prvi govorio otvoreno i javno, čak se može reći na momente dosta sirovo i brutalno – na primer o počecima islamizacije predgrađa francuskih gradova. Sa te strane, iz današnje perspektive posmatrano, može se reći da je neke stvari uočio na vreme, o njima govorio, predosetio neke procese“, ističe Gujaničić.
S druge strane, Lepena su odlikovali, kako naš sagovornik kaže, krajnje problematični stavovi u odnosu prema pojedinim pitanjima iz Drugog svetskog rata. Davao je prilično nesuvisle izjave sa primesama antisemitizma, relativizovao je nemačku okupaciju Francuske u smislu da ta okupacija nije bila naročito nehumana. Zbog tih stavova, Lepen je dugo bio na margini francuskog političkog života – sve do početka 21. veka, dodaje on.
Evropejac do dna
Za Šešelja, čija je Srpska radikalna stranka imala tesnu saradnju sa Lepenovim Nacionalnim frontom, taj političar je bio „veliki nacionalista i patriota“ i to je bila okosnica njegove političke platforme. To se, prema Šešeljevim rečima, vidi i iz njegovog programa iz poslednje faze njegovog aktivnog političkog delovanja – program Nacionalnog fronta iz tog vremena ima jaku socijalnu komponentu, ali dominira slogan „Francuska Francuzima“.
„On je hteo Francusku iznad svega i tome je podredio sve svoje političke napore. Na spoljnopolitičkom planu, on je bio može se reći Evropejac do dna, ali ne u smislu da se Evropa ujedinjuje tako da države izgube samostalnost, suverenitet, nezavisnost, da se stvara nekakva federacija ili konfederacija. On je hteo Evropu slobodnih naroda“, kaže Šešelj.
I on naglašava da je Lepen bio protiv nekontrolisanog useljavnja imigranata iz celog sveta, protiv čega je danas, ispostavlja se, cela Evropa.
„Nije bio protiv, na primer Srba, koji su i tada bili u velikom broju gastarbajteri u Francuskoj, jer su se Srbi uklapali u francuski kulturni obrazac. Ali, nekada bi bilo velikih sukoba sa emigrantima koji su masovno dolazili, držeći se slepo svojih kulturnih obrazaca želeći da ih nametnu kao vrednost u francuskom društvenom životu“, objašnjava Šešelj.
Susreti Šešelja i Lepena
Šešelj smatra da Lepen nikada nije bio proatlantistički ili antikomunistički do kraja – bio je protiv toga da komunisti preuzmu vlast u Francuskoj (a bilo je momenata kada je to bilo moguće), ali nije bio neprijatelj Sovjetskog Saveza.
„Njegove najbliže saradnike, potpredsednika Nacionalnog fronta Dominika Šaboša i generalnog sekretara Žaka Dora (koji je bio jedan od komandanata francuskog pokreta otpora u Drugom svetskom ratu), upoznao sam u Moskvi. Zajedno smo se našli na jednom naučnom skupu koji je organizovao Vladimir Žirinovski. Oni su izrazili interes za našu partiju, čuli su nešto o nama i dogovorili smo se da nastavimo naše viđanje“, priča Šešelj o prvim kontaktima sa Nacionalnim frontom, koji su prethodili dolasku Žan-Mari Lepena u Srbiju.
U Beograd su prvo došli Šaboš i Dor, a potom je Šešelj pozvan da poseti Pariz. Međutim, predsednik Srpske radikalne stranke nije dobio francusku vizu, te je početkom 1997. Žan-Mari Le Pen posetio Srbiju.
„Održali smo skup u hali „Pinki“. To je bio trijumf obnove srpsko-francuskog prijateljstva. A kada je počelo bombardovanje Srbije, odnosno SRJ, Šaboš i Dor došli u Beograd i izrazili solidarnost sa srpskim narodom“, kaže Šešelj.
Šešelj je Lepena vodio i u Republiku Srpsku i organizovao susret i sa prvim predsednikom Srpske, Radovanom Karadžićem, koji je već tada bio optužen od strane Haškog tribunala.
Žan-Mari Lepen je, prema Šešeljevim rečima, bio obrazovan, pametan i dobroćudan čovek, koji je, doduše umeo da se javno grubo našali – to ga je koštalo jer bi njegovi neprijatelji pokupili te njegove izjave i proglašavali ga za nacistu. Daleko od toga, tvrdi naš sagovornik i navodi primer iz Beograda, kada je Lepena upoznao sa tadašnjim predsednikom Romske nacionalne organizacije Jovanom Damjanovićem.
„Vrlo se srdačno sa njim pozdravio, razgovarao, izrazio zadovoljstvo što je u tadašnjoj Jugoslaviji romskom narodu status regulisan bolje nego igde u Evropi. Dakle, nikakvih predrasuda nije imao, ni prema njima, niti prema Afrikancima ili prema neevropskim narodima uopšte, kao što su ga često klevetali“, zaključuje Šešelj.
Pogledajte i: