Ovo je blago bez koga ne bi bilo ni - Srbije

Ova duhovna i kulturna institucija obeležava jubilej - 70 godina od prve stalne postavke, svečano otvorene 1954. godine. Uz napomenu da su radovi na pripremi i prikupljanju zbirki počeli mnogo ranije, dr Radovanović sugeriše i da je brojka od sedam deceija zapravo varka, budući da je reč o muzeju koji baštini najvrednije riznice srednjovekovnih manastira.

Muzej Srpske pravoslavne crkve danas znamo kao instituciju kulture koja se bavi poslovima koje je najlakše definisati kao muzejski. Međutim, on baštini mnogo stariju tradiciju koja traje, slobodno možemo kazati, od onog trenutka od kad je Sveti Sava ustrojio i osnovao studeničku riznicu, posle toga i hilandarsku – to su u stvari temelji našeg muzeja i to je tradicija koja se do danas sačuvala.

Mitra patrijarha Arsenija Čarnojevića iz 1697. godine koju je dobio od grada Moskve. Cela mitra je od zlata, i teži, svakako, više od jednog kilograma. Ukrasi su raznobojni. Na krugu koji okružava glavu, a koji je takođe od zlata, nalazi se urezan natpis „Ova mitra carskoga velikog grada Moskve pravoslavnom Patrijarhu Arseniju srpskom i sveta Ilirika sadašnjem i posle njega koji bude dar je bogoljubivih pravovernih ruskih hristijana“.

On podseća da muzejski eksponati nisu samo predmeti od izuzetnog duhovnog, kulturnog i umetničkog značaja, već su istovremeno i naše najveće svetinje.

Neki od tih predmeta su tokom istorije Srpske pravoslavne crkve imali i upotrebnu vrednost, služili su za razne bogoslužbene namene. Tu su i vrednosti koje su tokom vekova bile predmeti pohara i pljački, a za koje su naši prehodnici, vrli igumani, episkopi i drugi stari rizničari nekad i svoje živote polagali, spašavajući to naše bogato duhovno i kulturno blago. Zahvaljujući njima smo do današnjih dana i uspeli da ga sačuvamo.

Detalj ikone Isusa Hrista Svedržitelja iz 15. veka - najstarija ikona iz muzejske zbirke.

Živa istorija

Zbog svega ovoga je Muzej SPC svojevrsna živa istorija koja svedoči o duhovnoj vertikali, o trajanju, iskušenjima, istrajavanju… Otuda ono što se u njemu nalazi – od plaštanica, ikona, rukopisnih knjiga do drugih dragocenosti nisu samo muzejski eksponati. Pod okriljem muzeja Srpske pravoslavne crkve su sve riznice, od hilandarske, studeničke, do riznice Dečana, Gračanice, ali i onih manastira koji više nisu na teritoriji države Srbije, poput manastira Krka ili Morača.

Kada je osnovan Muzej SPC 1927. zamišljen je kao centralna institucija kulture Srpske pravoslavne crkve koja će se starati, voditi brigu i pružiti pomoć svim ostalim crkvenim organizacijama i institucijama u očuvanju onoga što se nalazi unutar manastirskih crkvenih i eparhijskih riznica. Tokom tog dugog perioda, od sad već skoro stotinu godina, muzej se bavio tom svojom izvornom misijom. Međutim, svi smo svedoci koliko je srpska istorija u tih sto godina bila burna. Sam muzej osnovan je u predvečerje Drugog svetskog rata sa ciljem da se obradi svekoliko crkveno-duhovno blago, ne samo u granicama tadašnje Kraljevine Jugoslavije, nego i sa onih teritorija koje nisu ulazile u sastav te države. Zbog toga su tada i krenuli u Mađarsku i neke druge zemlje. Njihovi početni koraci nisu bili sprečeni samo svetskim ratovima, nego i po završetku drugog svetskog rata, odnosom novih državnih vlasti prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Pohvala knezu Lazaru izvezena je 1402. godine pozlaćenom srebrnom žicom na crvenoj atlas svili u dvadeset šest redova. Jefimija je sastavila Pohvalu knezu Lazaru neposredno pred bitku kod Angore (Ankare) 1402. godine. Javnosti je manje poznato da je ovim predmetom bila pokrivena odsečena Lazareva glava.

Uz napomenu da nova vlast iseljava Muzej SPC iz Konaka knjeginje Ljubice, gde je bio smešten, Radovanović dodaje da su se u prethodnih 90 godina upravnici muzeja trudili da sačuvaju ono što se sačuvati može.

Na prvom mestu cilje je bio da se to vredno duhovno blago sačuva unutar crkve, a kasnije da ono bude na odgovarajući način i konzervirano i restaurisano. I kada čovek pogleda te godine nimalo lakog perioda, oseća divljenje prema svim tim ljudima koji su dali veliki doprinos, svim pojedincima koji su pomogli konzervaciju, restauraciju i očuvanje ovih predmeta.

Kivot kralja Stefana Dečanskog (1276-1331) nastao oko 1343. godine u kom je najpre bilo pohranjeno vladarevo telo. Stefan Uroš III Nemanjić poznatiji kao Stefan Dečanski, bio je kralj Srbije iz porodice Nemanjića, sin kralja Milutina i otac Stefana Dušana.

Božićna želja - dobiti izložbeni prostor

Muzej i danas iznalazi načine da nastavi svoju važnu misiju. Tako je nedavno studenička riznica, popisana i obrađena. O značaju Studenice posvedočila je i izuzetna izložba održana pre negoliko godina u Galeriji SANU, ali, budući da su izložbe ogranačenog trajanja, pitamo upravnika Muzeja SPC da li priželjkuje za muzej prostor u kome bi blago takvih riznica moglo postati – stalna muzejska postavka.

Budući da smo u ovim božićnim i novogodišnjim praznicima kada jedni drugima želimo najlepše želje, za nas bi najlepše što bi nam se moglo poželeti bilo – želimo vam da u sledećoj godini budete u adekvatnom prostoru. Ne kažem to samo zbog nas, nego kažem zbog Muzeja SPC, zbog onoga sa čim treba da se povežemo. Mi trenutno imamo izložene četiri do pet rukopisnih knjiga, a Muzej čuva njih oko hiljadu. Naš prostor je nedovoljan da to pokažemo i ispričamo tu priču. A kada pomislimo koliki je broj ikona, predmeta od tekstila, bogoslužbenih predmeta… Sve je to negde žal što ne postoji mogućnost da sve to izložimo.

Značajan broj predmeta prikupili su osnivači Muzeja, prof. dr Radoslav Grujić i prof. dr Lazar Mirković, kao i brojni darodavaci, a određeni broj predmeta je otkupljen. Posebno vredan deo fonda Muzeja čini Ostavina Radoslava Grujića, koja sama predstavlja mali muzej budući da poseduje vrednu zbirku rukopisnih i štampanih knjiga, dokumenata i arhivalija, ikona i dela primenjene umetnosti.

Kad bi postojao prostor, nastavlja dr Radovanović, posetioci bi mogli da vide mnoge riznice koje su danas nedostupne ili teško dostupne. Tako bi se pored plaštanice srpskog kralja Stefana Uroša II, svečane odore kneza Lazara, ili Jefimijine Pohvale knezu Lazaru iz 1402, našle i mnoge druge vrednosti srpske kulture i duhovnosti.

Uzmite samo riznice od Banje Pribojske do manastira iz riznica koji se nalaze van teritorije Republike Srbije. Ostvarenje te želje da prezentujemo naše bogato duhovno blago, bilo bi jedno od naših najlepših novogodišnjih i božićnih poklona. Bila bi izuzetna stvar da na jednom mestu može da se prođe kroz sopstvenu istoriju.

Detalj ogrtača kneza Lazara sa izvezenim lavovima u skoku u kojem je sahranjen posle pogibije na Kosovu 1389. godine. Kontuš (široka haljina koja se nosila u Moravskoj Srbiji) sašivena od šesnaest klinastih komada svilenog brokata je prvobitno bila porfirna (crvena), a na njoj su do polovine 18. veka bili prišiveni biseri. Odora kneza Lazara je napravljena od luksuzne brokatne svile iz italijanskog grada Luka.

Međunarodna atrakcija

O posetiocima Muzeja kaže da su veoma kulturni i da ih je sve više i iz inostranstva.

Pre nekog vremena jedan veliki broj Iranaca počeo je dolaziti u muzej. U početku smo se čudili, dok nismo shvatili da su njima ukinute vize i da su počeli da dolaze intenzivno. I vi se prosto začudite, razmišljate otkud Iranci, a onda se oduševite jer je to vrlo kulturan svet, zainteresovan da se upozna sa našom kulturom.

Detalj Epitrahilja iz 15. veka. Epitrahilj je deo odežde pravoslavnog sveštenika i episkopa. Stavlja se oko vrata i pruža do ispod kolena. Epitrahilj je najvažniji deo svešteničke odežde koji označava blagodat Svetoga Duha koji se spušta na sveštenika

Dugogodišnjeg upravnika Muzeja SPC pitamo postoji li među muzejskim predmetim neki koji za njega lično ima posebnu vrednost, neki pred kojim najduže stoji.

Postoje u Muzeju tri ikone za koje sam lično vezan sticajem životnih okolnosti. Kada ponekad dođu neke grupe ili zvanice koje vodim, uvek zastanem pored tih predmeta. Možda po svojoj istorijsko-umetničkoj vrednosti te tri ikone nisu najznačajniji predmeti, nisu ni ako bismo ih cenili po vremenu u kom su nastale, ali za mene imaju snažnu emotivnu vrednost. Ja sam sveštenički sin i odrastao sam u mestu Đurakovac u Metohiji, između Peći i Istoka. Crkva koja se nalazila na periferiji te varošice bila je iz srednjeg veka, ali je obnovljena u periodu obnove Pećke patrijaršije. U njoj je postojao vrlo vredan ikonopis i vredno oslikarstvo. Nažalost, pogromom i svim onim dešavanjima, ne samo da je crkva uništena, već je srušeno i groblje oko nje, a ona je uništena do temelja.Uništen je čak i hrast star preko 300 ili 400 godina - minirali su ga. Jedino što je iz te crkve ostalo kao svedočanstvo o njenom postojanju su te tri ikone. One su izložene u Muzeju SPC i kada prolazimo pored njih, strancima ili nekim drugim, pričam o tome kao lični svedok, kao neko ko je živeo u toj crkvi, ko zna kako je izgledala. Tako te tri ikone nisu podsećanje samo za mene, nego i za one druge. One su svedoci da je tu nekad postojalo nešto što je bilo vrednost. U Muzeju SPC postoji više takvih svedoka postojanja mnogih crkava i manastira koji su u zadnjih nekoliko decenija pred našim očima netragom nestali.

Ikone iz crkve Sv. Nikole u Đurakovcu na Kosovu i Metohiji. Jula 1999. albanski teroristi su srušili crkvu, a parohijski dom opljačkali i spalili, Ikone koje se nalaze u Muzeju srpske pravoslavne predstavljaju jedino svedočanstvo da je u Đurakovcu postojala crkva.

Pogledajte i:

Podkast

U kojoj književnoj epohi živimo | Orbita kulture

14 Decembar 2024, 10:00