Munjevitom brzinom kao da se cela zemlja skupila na mobu. Sportisti, javne ličnosti, običan narod, svi su se uključili prema svojim mogućnostima. I skupljene su pare da se podigne nova štala.
Kada je Radovanu Zdravkoviću izgorela štala, on nije izgubio samo svoj izvor prihoda, nego i života. U požaru je nastradalo 18 ovaca i pas čuvar, dok su krave i svinje zadobile opekotine, ali su spašene. Maltene odmah je novac počeo da leže na njegov i na račun njegovog sina Ivana. „Kolone“ ljudi su uplaćivale koliko je ko mogao i nije bilo bitno koliko se uplaćuje ili zna li neko lično Zdravkoviće iz sela Batote kod Brusa.
Jedino što se računalo je suza i nemoćni vapaj ovog starca koji od zemlje i stoke, a zahvaljujući svom napornom radu, živi čitav život.
Ideja da se narod okupi i sagradi deki Radovanu štalu jeste divna i plemenita, ali nije nova. Nekada je bila uobičajena, dok se sada „izobičajila“. Na selu su se kuće uglavnom tako i gradile – skupili bi se ljudi, kad ko ima vremena i mogućnosti, da pomognu. Bilo je uobičajeno da se porodica, rođaci, komšije skupe sa svih strana, ručaju zajedno i prionu na rad.
Svi ti oblici zajedničkog rada uvek su bili karakteristični za srpsko selo i mobu. Vladika Nikolaj je govorio da su zadužbinarstvo i mobarstvo dve najlepše osobine srpskog naroda. Ko ne može da podigne crkvu, on podigne česmu pokraj puta, ili zasadi voćku da ima ko da ubere kad prolazi. To je zadužbinarstvo. A mobarstvo je upravo ovo – skupljanje da se zajedno radi.
Ispostavilo se da srpski seljak nije samo nekakvo mitološko biće koje po potrebi vadimo iz fioke kada dočaravamo veličanstvene pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu ili prepričavamo lukave narodne umotvorine. Srpski seljak i dalje živi i radi na svom imanju od kojeg i sebe i nas prehranjuje, a srpski narod to, hvala Bogu, i dalje ume da ceni.
Umrežena dobrota
Srbija je zemlja seljaka. Niko nije osma generacija građana niti nekakvo plemstvo i svako od nas ima ili je imao selo. Valjda je i zbog toga uplakano lice Radovana Zdravkovića zaličilo na lice nekog našeg dede, strica ili oca. Nakon toga su i društvene mreže odigrale vrlo bitnu ulogu jer se televizijski prilog o zapaljenoj štali ogromnom brzinom proširio po svim platformama, uz žiro računi Radovana i njegovog sina Ivana Zdravkovića.
Pravoslavni publicista Vladimir Dimitrijević u razgovoru za Sputnjik kaže da pozitivna strana korišćenja društvenih mreža apsolutno postoji i da od nas zavisi da li ćemo ih koristiti za nešto korisno ili ne.
Glavni problem je što ljudi tehniku koriste uglavnom za gluposti. Ona može biti vrlo korisna upravo u ovakvim stvarima i to smo sada i videli. Na kraju krajeva i sve te emisije gde se zidaju kuće siromašnim ljudima, gde se pomaže koliko je moguće deci koja moraju u inostranstvo na lečenje, to je sve potrebno. Svaki čovek koji je ugledan, a svoj ugled iskoristi da pomaže onima kojima je pomoć potrebna, zaslužuje da bude od Boga nagrađen, rekao je Dimitrijević.
Toliko para je poslato za pomoć porodici Zdravković da sada ima dovoljno ne samo za njihovu štalu, već i za obnovu još tri koje su nedavno takođe nastradale u sumnjivim požarima. Ipak, to nije dovoljno.
Sada se po mrežama govori o nabavci stoke i sigurnosnih kamera, a jedna odgajivačnica pasa poklonila je Radovanu i štene. Radovan je stariji čovek i pošto on i njegov sin svakako ne bi mogli sami to da urade, povela se priča o organizovanju mobe kako bi se štale što pre izgradile. Na svaku dobru i divnu ideju, usledio bi komentar sa još jednom, još lepšom i boljom idejom.
Pomozi bližnjem svom
Profesor Dimitrijević smatra da ove stvari ne treba da nas čude, te da su samo dokazi činjenice da srpski narod ima duboko osećanje solidarnosti i želju da bližnjem pomogne. Iako smo, kako on kaže, u mnogome zanemarili moralne zavete naših predaka, u nama do danas postoji crta milosrđa i dobrote koja se pojavljuje u najtežim trenucima ljudskog života. Upravo je ovo dokaz, kaže, da mi kao narod nismo mrtvi.
Moj pokojni deda koji je živeo u selu nadomak Čačka pričao je kako su za Božić, pre nego što sednu za trpezu, prvo davali deo od pečenice onima koji nemaju ili im najviše treba, pa su tek onda oni sedali da jedu. To je izuzetno lepa crta našeg karaktera i Bogu sam blagodaran što nije nestala iz srpskog naroda, rekao je Dimitrijević za Sputnjik.
Razlika između kolektivizma i sabornosti i te kako postoji, a sabornost je nešto što kod Srba vekovima postoji. Dimitrijević podseća da je nekada svako selo u Srbiji, pored ličnih imanja, imalo i takozvanu zajedničku imovinu koju su zapravo činile seoske utrine i koševska hrana. Seljaci bi čitave godine sakupljali hranu u seoske koševe da bi, kada se desi da neko nema, imali odakle da uzmu.
Kolektivizam može biti opasna stvar, jer kolektivistički narodni mentaliteti mogu da vode ka različitim oblicima totalitarizma. Srbi su veliki individualisti i jednostavno ne mogu da se ustroje i postroje. Sa druge strane, Srbi su kad je najteže ipak spremni da pregnu zajednički u trenutku koji to zahteva.
Sve je to normalno
Nije Radovan jedini primer saosećanja i širokogrudosti srpskog naroda, jer da jeste, bio bi izuzetak, a ne pravilo. Po pravilu, srpski narod daje onom ko ima manje. To je narod koji nema za sebe, a u vremenima kada je ekonomska, politička i svaka druga situacija u svetu nepovoljna, skuplja za onog kome je potrebnije.
Moramo nastaviti borbu za čovečnost i dokle god postoji ta crta milosrđa i razumevanja – mi smo živi, istakao je profesor Vladimir Dimitrijević.
Bilo da se radi o skupljanju milionskih iznosa za lečenje dece u inostranstvu, ili podizanju montažne kuće za višedetnu porodicu bez para, neko će uvek dati. Andegdota iz života sveštenika Miluna Kostića iz Londona ovo savršeno oslikava. Kada je njegova majka uoči Božića u kuću primila, očistila, nahranila beskućnika Rabasa, ponudivši mu i konak, on je kao začuđeno dete upitao zašto to radi. Kratko mu je odgovorila: „Nije to sine Rabas, to je Hristos“.
Ovakve priče, koje neodoljivo podsećaju na narodne legende o Svetom Savi koji prerušen u siromaha posećuje ljude, zaključuje Dimitrijević, jasno pokazuju šta naš narod misli o neophodnosti pomoći i milostinje, a priča o Radovanu Zdravkoviću to i dokazuje.
Pogledajte i: