Zemlja u kojoj se predsednik bira na izborima, a smenjuje na – ulici

Poslednja tri predsednika Abhazije morali su u ostavku, a da nije bilo promene niti spoljne politike, niti strateških opredeljenja, samim tim ni bilo nekakvih obojenih revolucija.

Zanimljivo, doskorašnji predsednik Aslan Bžanija bio je prinuđen na ostavku posle upada demonstranata u zgradu parlamenta i predsedničke administracije, te će novi prevremeni predsednički izbori biti održani u februaru 2025. godine. Ali, da Bžanija nije podneo ostavku, redovni predsednički izbori bili bi organizovani mesec dana kasnije – u martu.

Šta se dobilo demonstracijama i ovakvim prevremenim pomeranjem predsedničkih izbora za tridesetak dana? Verovatno – lošija startna pozicija doskorašnjeg predsednika. Sada, čak i ako se upusti u novu predizbornu kampanju u nju neće ući sa pozicije aktuelnog predsednika, pa zato neće ni imati prednost koju takva pozicija donosi.

Poznato je, neposredan povod za proteste predstavljala je najavljena ratifikacija investicionog sporazuma sa Rusijom o izgradnji rezidencijalnih kompleksa na crnomorskoj obali. Otprilike, istih kakvi postoje u regionu Sočija, udaljenom svega 150 kilometara od Suhumija, prestonice Abhazije i četrdesetak kilometara od međudržavne granice. Iz Abhazije do centra Sočija može se uz dva presedanja – i redovnim linijama gradskih autobusa. Međutim, priča koja se raširila i zbog koje se odigrao upad u parlament glasila je: izgradnja novih stambeno-turističkih kompleksa drastično će povećati cene nekretnina, troškove života i ugroziti funkcionisanje lokalnih malih i srednjih preduzeća.

Da li je to tačno? Jasnog objašnjenja nema, studije na tu temu niko nije radio, a paušalnih procena je nekoliko. Ima onih kojima se plaše građani, ima i onih kojima se obećava da će Abhazija postati novi Dubai ili bliže realnosti – novi Soči, što bi značilo i rešavanje nagomilanih ekonomskih i socijalnih problema.

Uglavnom, Abhaziji su nužne investicije, neophodan je novi investicioni ciklus za ekonomski razvoj, a noseća grana razvoja može i mora biti turizam.

Za vreme trajanja Sovjetskog Saveza Abhazija je uz Krim bila najpopularnija destinacija za domaće turiste, a na njenoj teritoriji čak je i pet dača Josifa Staljina. Drug Koba samo se tu sklanjao iz Moskve i to uglavnom radi lečenja.

O lekovitosti abhaskih vazduha i vode ispredaju se legende, nije dovoljno predstavljanje pukih činjenica o tome. Kao i drugde na Kavkazu, mora se pomalo preterivati u opisivanju kvaliteta, uz prateću mistifikaciju. A puke činjenice već govore same za sebe, zbog toga su investitori zainteresovani.

Ulaganja u sektor turizma, logično, mogu doći iz Rusije, i geografski je normalno da se od Sočija i Adlera sada izgradnja nastavlja južno na teritoriju Abhazije, ali su ruski investitori zahtevali određene garancije za sigurnost uloženog. Između ostalog i zbog čestih protesta i promena vladajuće većine.

Abhaski politički sistem izrazito je nestabilan i nekoliko je razloga za to.

Prvo, radi se o relativno malobrojnom biračkom telu, na izborima glasa od 80 do 110 hiljada ljudi (ukupna populacija Abhazije ispod je četvrt miliona stanovnika), pa promene stavova uskog sloja birača (njih par hiljada) mogu presudno uticati na konačni ishod.

Ako je njih par hiljada protiv dolaska ruskih investitora i ako njihovo pretračavanje iz vladajućeg u opozicioni tabor nekoliko meseci pred izbore menja računicu, eto protesta celokupne opozicije i upada u parlament.

Drugo, uloge se neprestano menjaju, kako se menjaju odnosi između najznačajnijih figura u političkom životu, a te promene najintenzivnije su u periodu pred predsedničke izbore, kada se prave dogovori o kandidatima.

Na primer, lider aktuelnih protesta, Adgur Ardzinba, zamenik premijera i ministar ekonomije Abhazije u periodu od 2015–2020. godine, bio je u tom periodu i zamenik predsednika rusko-abhaske međuvladine komisije za socijalno-ekonomsku saradnju. Da su promenjene uloge, da je Ardzinba na vlasti a Bžanija u opoziciji, verovatno bi i uloge oko ruskih investitora, protesta i zakona bile promenjene.

Osim ruskih, drugih inostranih ulagača u abhasku ekonomiju niti ima, niti se naziru. Turci se jesu raspitivali, ali em njihova zemlja nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost ove kavkaske republike, pa je to prepreka za dalje razgovore, em je raspitivanje daleko od konkretizacije projekata i njihove realizacije najmanje celu deceniju.

Treće, Abhazi jesu političan narod, vole da razgovaraju o politici, prate politiku, politika ih interesuje, često politizuju stvari koje se primarno i ne tiču politike i sve to skupa predstavlja povoljan ambijent za često izbijanje protesta najrazličitijim mogućim povodima.

Temperamentni su, vole i da se pitaju i da iskažu svoj stav, ako drugačije nije moguće – onda na ulici, ali su i neraskidivo povezani sa Rusijom što njihove stavove često čini subjektivnim. Prema oktobarskom istraživanju Fonda za razvoj evroazijske saradnje, 94% stanovnika Abhaza smatra Rusiju glavnim saveznikom i prijateljem zemlje, Tursku - 5%, Gruziju i zemlje EU – zbirno manje od 1%.

Ogromna većina stanovnika Abhazije su građani Rusije - tamo se školuju, rade, uspostavljaju poslovne i prijateljske veze, iz Rusije primaju penzije. Praktično, nemoguće je da na antiruskoj platformi bilo koji političar pređe cenzus, a vrlo je teško i da neko ko je na vlasti iznenada počne sa preduzimanjem antiruskih mera. Takav bi bio smenjen na protestima u roku od par dana.

Međutim, Sergej Markedonov, moguće i najbolji poznavalac stanja u Abhaziji na celom svetu, upozorava na kolektivnu traumu prema kojoj se mnogo toga meri: „Abhazi, titularna nacija u republici, doživeli su tri snažna etnodemografska šoka tokom veka i po: ustanak u Lihniju 1866, 'gruzijanizaciju' tokom Gruzijske SSR i sukob sa Gruzijom 1992–1993.

Kao rezultat toga, postoji jak strah u društvu i političkoj eliti od ostanka u manjini na svojoj zemlji u nedostatku druge domovine i, kao posledica toga, potreba da se svaka politička i ekonomska diskusija dopuni čvrstim socio-psihološkim argumentima. Dodajmo ovome i faktore ekologije, očuvanja istorijskog nasleđa i jedinstvene etničke kulture. To su abhaske skale, koje s vremena na vreme još uvek doživljavaju uticaj globalnih transformacija, jer se Abhazija i rusko-abhaski asimetrični savez ne razvijaju u vakuumu“.

Kako uspostaviti pravu meru između davanja određenih garancija inostranim investitorima i očuvanja suverenih prava? Ovo je, sada, u konkretnom slučaju, pitanje za abhaske institucije nakon februarskih izbora.

Bez investicija nema ni ubrzavanja ekonomskog rasta ni rešavanja složenih socijalnih pitanja, ali ni pokretanja novog tehnološkog ciklusa i modernizacije privrede. Istovremeno, osetljivost na činjenje ustupaka oko suverenih prava nakon vek i borbi za sopstvene institucije i svoj identitet čini celu stvar kompleksnijom nego što bi trebala da bude.

Kada se to upari sa relativno malim brojem birača, čestim promenama pozicija ključnih političkih figura i nestabilnim političkim sistemom, logično je ne samo što je protesta bilo, nego i da će protesta opet biti. Pre ili kasnije, oko prethodne ili neke naredne teme. Ali, niti će ti protesti imati veze sa odustajanjem Abhazije od savezništva sa Putinom, niti će to predstavljati obojenu revoluciju.