Poslednji veliki svetski događaji su povezani, a pipci dosežu i do - Srbije
Svi događaji protekle nedelje bilo gde u svetu na izvestan način su međusobno povezani i teško ih je tumačiti i posmatrati van globalnog konteksta. Sve je deo šireg konteksta u koji se pojedini igrači uklapaju u većoj ili manjoj meri, kaže u emisiji „Od četvrtka do četvrtka“ sociolog Vladimir Vuletić.
SputnikCilj Aljbina Kurtija je dodatni pritisak na Srbiju; on ima svoje interese, ali oni se umnogome poklapaju sa pogledima Brisela, ističe Vuletić.
Taj pogled je, prema njegovim rečima povezan za dve stvari: prvo da ne ostane nikakve sumnje da na Zapadnom Balkanu može biti bilo kakvih „problema“ za Zapad – želi se stabilnost, ali na način kako je to na zapadu projektovano – da bi Srbija trebalo da se odrekne svojih interesa na Kosovu i Metohiji i Republici Srpskoj.
„Kurti u svemu tome prepoznaje priliku, siguran sam uz pomoć određenih faktora sa Zapada, da situaciju predstavi tako da dođe do snažnijeg pritiska. Iz njegove perspektive, on bi voleo da to bude i vojni pritisak jer njega u krajnjoj liniji ne interesuje stabilnost u regionu, interesuje ga samo Kosovo. Ali, za Zapad je važna stabilnost i oni bi da različitim pritiscima Srbiju privole na istu stvar“, kaže Vuletić.
Tim ciljevima podređeno je sve čemu svedočimo ovih dana, dodaje on.
Jedno je sigurno: Srbija nema ništa sa eksplozijom
Kada se govori o eksploziji na kanalu Ibar-Lepenac, jedno je izvesno – da Srbija nema nikakvog interesa da se u ovom trenutku doliva ulje na vatru.
„Ono što Srbija iz svega toga može očekivati je da se na ovaj ili onaj način stvar predstavi tako da postoji bilo kakva veza, stvarna ili fiktivna, sa njom. To bi za Srbiju značilo samo dodatni pritisak i ona je svesna toga. Kurtiju je u interesu da predstavi Srbiju kao nekoga ko stoji iza toga. I da optuži Rusiju, naravno, ali to je stara, besmislena priča“, ističe Vuletić.
Na optužbe Aljbina Kurtija da iza eksplozije na kanalu Ibar-Lepenac stoje Srbija i Rusija ne bi trebalo trošiti reči. Srbija vrlo dobro zna da je pod prismotrom Zapada na najrazličitije načine i nije joj u interesu bilo kakva optužba na njen račun.
„Ali to je zgodna priča da bi se vršio pritisak na Beograd i da bi se postiglo ono o čemu je reč na svakom sastanku između Beograda i Zapada reč: priznanje Kosova i uvođenje sankcija Rusiji“, navodi Vuletić.
Čak i kada bi priznala Kosovo, Srbija ne bi bila primljena u EU
Nakon sastanka srpskog predsednika Aleksandra Vučića i novoizabrane visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Kaje Kalas postalo je jasno da se od Srbije, ako želi da se priključi EU ne traži ispunjavanje standarda, niti otvaranje klastera – mnogo je važnije da naša zemlja prizna nezavisnost dela svoje teritorije, Kosova i Metohije, kao i da uvede sankcije Rusiji.
Od početka, kada je u Srbiji entuzijazam za EU bio ogroman, stvari su bile postavljene tako da pitanje članstva Srbije ne zavisi od želja ili standarda, smatra naš sagovornik – pitanje je koliko bi država postalo članice Unije da su standardi igrali glavnu ulogu i to ne samo onih nerazvijenijih, kao što u Rumunija ili Bugarska, već i onih razvijenih. Danas, kada se govori o medijskim slobodama, teško da bi ijedna zemlja mogla da postane članica, smatra Vuletić.
„Mnogi kriterijumi su u tom smislu labavi i nema sumnje da se to sada koristi da se izvrši pritisak na Srbiju da dovede u pitanje svoje interese“, komentariše on.
Čak i da Srbija ispuni sve zahteve, da prizna nezavisnost Kosova i uvede sankcije Rusiji, pitanje je da li bi evropska vrata za Beograd bila otvorena. Tumačeći ispunjavanje svih uslova protivno interesima kao slabost, neke države bi, sasvim sigurno postavljale nove i nove uslove, dodaje on.
Nestabilnost i EU nije od juče
Dva najveće evropske sile, Nemačka i Francuska nalaze se usred institucionalne krize. Nemačka je pred vanrednim izborima, a u Francuskoj je pala vlada. Nestabilnosti su, prema Vuletićevim rečima, posledica unutrašnjih problema sistema i nisu od juče.
„Oni sada izlaze na političku površinu. Duži period imate pomeranje, gotovo nevidljivo, koje je vodilo tome da su obični ljudi videli da im je život sve teži. I to je razlog zašto se okreću ka strankama koje obećavaju da te probleme mogu da reše, a koje su dugo bile marginalizovane, koje šalju poruku da su problemi u migrantima ili politici centrističkih stranaka“, objašnjava Vuletić.
Zato je i sukob sa Rusijom imao funkciju da, sa jedne strane homogenizuje evropska društva na bazi rusofobije, a sa druge da, dovođenjem Rusije u poziciju u kakvu su dovedene sve druge istočnoevropske zemlje, započne novi ciklus koji bi zapadnoevropskom sistemu dao vazduha da preživi još jedan period, dodaje on.