Kako se maštom osvaja sloboda i usred — Mauthauzena

Na izložbi čiji je kustos Luka Kulić predstavljeno je preko stotinu radova koji predstavljaju Bajićev životni i umetnički razvojni put, sa posebnim akcentom na crteže nastale u periodu njegovog zatočeništva u jednom od najsurovijih logora, Mauthauzenu.

Reč je o našem prvom apstraktnom umetniku koji se u detinjstvu suočio sa gubitkom roditelja, izgnanstvom, u mladosti sa strahotama logora, ali i o umetniku čiji je opus za jugoslovensku umetnost predstavljao vredan iskorak iz postavljenih okvira.

„Ono što mene vezuje za mog oca jeste pre svega njegov osmeh i entuzijazam“, kaže za „Orbitu kulture“ Milošev sin, reditelj Darko Bajić. „Tek kad sam napunio 17 godina saznao sam njegovu priču o logoru i to da su njegovi najbliži prijatelji zapravo njegovi drugovi iz logora. Ono što me je tada iznenadilo jeste da su to bili nasmejani ljudi, nisam video logoraše u čijim očima nisam video mržnju, iako su na to imali pravo. Imali su pravo zato što su njihovi prijatelji masakrirani, bacani u jame sa krečom, spaljivani, ubijani onog trenutka kada nisu imali snage da dalje rade.“

Prisetio se reditelj i kako je već tada odlučio da snimi film o , ali je to zapravo uradio tek kada je Miloš napravio prvu izložbu ciklusa slika „Mauthauzen“, 20 godina posle logora.

U dokumentarnom filmu koji je snimio o svom ocu „Linija života“, reditelj Bajić objašnjava kako se Miloš svakom iscrtanom linijom približavao smrti, istovremeno iscrtavajući liniju života.

„ Verujem da je ta linija života spasila i Ljubomira Zečevića i Miloša. To što su na neki način imali kao vrstu zadatka, vrstu misije da zabeleže, da ostave za budućnost - u stvari ih je spasilo“, objašnjava Darko Bajić.

Iz tih slikarskih dokumenta nastala je prva izložba slika posvećenih Mauthauzenu. Bili su to radovi velikih formata, ulja na platnu, ono po čemu je Miloš izuzetno poznat.

Zatočen kao student slikarstva, Miloš Bajić, po oslobođenju nastavlja i završava studije, kasnije postaje i profesor na FLU. I sve vreme slika i to apstrakciju, protivno važećim socrealističkim normama.

„Miloš je nacrtao prvu apstraktnu sliku u Jugoslaviji koja potvrđuje da je taj njegov san o slobodi nastavljen. On nikada nije jenjavao, opravdavajući umnogome nadimak „buntovnik“ koji mu je dala njegova profesorka, slikarka Beta Vukanović.

„Danas kada nas sa svih strana upozoravaju na nekakve korektnosti, od političkih do moralnih, od toga da strani i domaći fondovi insistiraju na određenim temama – kao da se nalazimo u zabranu u kome je teško govoriti i ispoljavati svoje mišljenje – bolje razumemo kako je to bilo kada je ta državna korektnost bila snažna. Mada mi se čini da je u današnje vreme u stvari ta korektnost birokratska, da kroz nju s jedne strane provejava nekakvo birokratsko uprošćavanje, a s druge jedna vrsta cenzure. Dakle, u toj celoj priči, čini mi se da ova izložba pokazuje u stvari koliko je to vreme inspirativno i koliko je to slikarstvo Miloševo tragalo za novim izrazima u likovnoj umetnosti, za novim putevima. Ta apstrakcija nije samo nešto bačeno na papir, ona je proizvod njegove mašte, proizvod traganja ulaska u materiju, u mikroskopski izgled određenih stvari, u emotivno stanje… A upravo to govori o maksimalnoj slobodi.“

Darko Bajić podseća da kao što su nekad crteži Miloša Bajića poslužili kao dokumenti na suđenju nacistima, tako i njegove apstraktne slike predstavljaju dokument traganja za slobodom.