Aleksandar Popović, bivši Koštuničin saradnik: Žalosno je što će deca učiti istoriju iz „Sablje“

“Ova serija je dramska interpretacija stvarnih događaja. Ona je plod mašte i kreativne slobode autora. Glavni likovi su izmišljeni, a neke scene su rezultat pretpostavke, umetničke obrade i ne predstavljaju objektivnu istinu.“

Svaka je epizoda serije „Sablja“ počinjala ovakvim tekstom. Serija je obradila težak i tužan segment srpske istorije početka dvadeset prvog veka. I pre je premijere, i prikazivanja televizijskom auditorijumu, dobila i nagrade i negativne kritike. Sve je ovo, od scenarija do glumačkih uloga i produkcije, tema za filmske i tv kritičare, baš kao i u slučaju ma koje druge serije ili filma. Uostalom, svoj je sud izrekao Božidar Zečević, čovek čiju konzistentnost u stavu i poznavanje materije o kojoj piše niko ne može da ospori. U poređenju sa njegovim, moj je sud o produkcijsko-umetničkoj strani serije nebitan, imam ga kao običan gledalac. Kao takav, dozvoliću sebi da pamtim i dalje Ljubomira Bandovića kao otelotvorenje Svetozara Miletića. Neću po ulozi u „Sablji“.

Serija je, pošto obrađuje vreme i događaje koji su još uvek istorijski otvoreni, i kao rana, i kao pitanje, dovela do velikog broja komentara i debate o tome šta je od onoga što je u njoj prikazano istinito, a šta ne.

U prvom su pasusu ovog teksta navedene rečenice kojima su epizode „Sablje“ otpočinjale. Njima su autori naglasili da interpretiraju stvarne događaje, dakle subjektivni su, da su serija i glavni likovi izmaštani, da su neke scene rezultat pretpostavke, a pretpostavka je upravo to što jeste, inače bi se nazivala činjenicom. Oni vičniji matematici od autora ovog teksta će lako, imajući u vidu čak pet relativizacija u uvodnim napomenama svake epizode, lako doći do toga kolika je zapravo ukupna istinitost celog serijala. Kažu to, uostalom, i autori. „Ne predstavlja objektivnu istinu“. Je li istine 15, 28, 41 ili 60,3%, nevažno je. Ona, ako nije potpuno istinita, na dokumentarističkom nivou, nije istinita uopšte. Razdvojimo, dakle, umetničke aspekte serije i istinitost opisa koje daje. Istinitost negiraju svi, uključujući i ličnosti koje su bile politički i na drugi način aktivne u periodu o kome se govori.

Kada smo već kod dokumentarističkog nivoa, jasan je pristup da „Sablja“ koja opisuje stvaran događaj, zapravo ima pristup i faktografiji i ulogama koji praktično od dokumentarnosti beži. Svakako su autori scenarija imali mogućnost da se služe činjenicama što je moguće više, da tome podrede tok serije, da uz više dokumentarističkog, i manje igranog dela, dobiju potpuno drugačiji proizvod, neku vrstu dokumentarno-igrane serije. Imali su i mogućnost da osoba koja je istorijska ličnost, Zoran Đinđić, bude glavna, a ne sporedna uloga u celoj seriji. Umesto njega su u centar zbivanja stavili izmišljenog policijskog inspektora i novinarku. Napravili su izbor kakav jesu, iz razloga koje oni znaju, i to je njihova odgovornost. Izbori odgovornost i podrazumevaju.

Pošto je serija „Sablja“ u javnosti, bez obzira na svoju fiktivnost, otvorila raspravu o istorijskom događaju koji se desio, onome što se događalo pre i posle njega, moguće je da je vredno spomenuti neke činjenice koje su autori scenarija, iz njima znanih razloga, verovatno smatrajući ih nebitnim ili previše komplikovanim za nešto što je igrana serija, a ne dokumentarni film ili televizovani udžbenik iz istorije, izostavili. Neću ništa interpretirati, navešću samo jednostavne, proverive činjenice.

Prva je posleratna Vlada Srbije u kojoj osnovu nisu činili Komunistička partija Srbije ili njen pravni naslednik Socijalistička partija Srbije, formirana 25.1.2001. godine. Vladu je formiralo i podržalo je osamnaest stranaka koalicije „Demokratska opozicija Srbije“. Koalicija je u sebe uključivala i Demokratsku stranku Srbije.

Demokratska stranka Srbije se u Vladi zadržala nepunih sedam meseci, iz nje je izašla 17.8.2001. godine nakon serije događaja, uključujući i ubistva, koja su imali jasan potpis organizovanog kriminala. U saopštenju je, prilikom napušanja Vlade Srbije, Demokratska stranka Srbije navela da Vlada Srbije ili sarađuje sa organizovanim kriminalom ili nema snage da se bori protiv njega, a ni u jednom ni u drugom slučaju DSS ne želi da bude deo takve Vlade. To je bio razlog napuštanja Vlade.

Od tog je trenutka, pa do ubistva predsednika Vlade Zorana Đinđića 12.3.2003. godine, gotovo godinu i po dana, Demokratska stranka Srbije bila van vlasti, apsolutnu su vlast, pa i apsolutnu odgovornost, imale preostalih sedamnaest članica koalicije.

Tvrdnje Demokratske stranke Srbije o nedostatku borbe protiv organizovanog kriminala, pa samim tim i o njegovom usponu, su na najjeziviji, po premijera i njegovu porodicu pre svega najtragičniji način, potvrđene u martu 2003., kada je ubijen od strane pripadnika organizovanog kriminala, članova tzv. „Zemunskog klana“ i državnih činovnika, radnika Ministarstva unutrašnjih poslova.

Prethodno je tzv. „Zemunski klan“ 1. marta 2002. godine bacio dve bombe ispred samih vrata sedišta Demokratske stranke Srbije, u trenutku kada su članovi stranke bili u stranačkim prostorijama. Priroda ovog napada i počinioci su rasvetljeni tek za vreme suđenja pripadnicima tzv. „Zemunskog klana“ nakon ubistva premijera.

Neverovatni (ili namerni) propusti onih koji su u martu 2003. vršili vlast (a to nije bila Demokratska stranka Srbije) su omogućili ubicama da obave svoj posao. Ne može tadašnja opozicija biti kriva za to što nisu radile kamere u zgradi Vlade, za to što na ulazu pripadnika obezbeđenja nije bilo, za to što, ako je zaista masivna akcija hapšenja kriminalaca planirana za dan posle atentata, u tom danu premijer nije bio dodatno zaštićen, zato što makar nije koristio vizuelno nedostupno dvorište Vlade. Neverovatne (ili namerne) greške koje su kasnije načinjene, poput rušenja zgrade u Šilerovoj ulici koja je bila operativna komanda tzv. „Zemunskog klana“, bez prethodnog uzimanja snimaka sa kamera koje su tamo postojale i otisaka prstiju u celom kompleksu, svakako nisu postupci koje sprovode profesionalni istražitelji. Ni za to rušenje i nedostatak svoh informacija koje nisu zbog toga nabavljene, a pomogle bi utvrđivanju svih činjenica vezanih za ovaj napad na državu, ne može biti odgovoran neko ko je bio u opoziciji. Nije opozicija uklonila dokaze koji bi vodili do svih onih koji su odgovorni. To je učinila vlast.

„Sablja“ ne prikazuje istinito događanja. Autori na to i ne pretenduju. I oni koji na to pretenduju, poput recimo autora filma "U zemlji krvi i meda", to ne čine, već se pretvaraju u puke propagandiste. Prošla su nažalost vremena serija poput „Vuka Karadžića“ velikih Milovana Vitezovića i Đorđa Kadijevića, koji su pokušali da period o kome su imali neuporedivo manje relevantnih istorijskih dokumenata, period oslobađanja Srbije od turskog ropstva, prikažu što je istinitije moguće. Moja generacija je istoriju učila iz ovakvih serija. Žalosno je što će neka nova deca istoriju, pogrešno i neistinito, učiti iz “Sablje“. Početni tekst, naveden i u prvim redovima ovog teksta, retko će ko uzeti u obzir. Živimo u vremenima masivnih i masovnih laži, pa sve ovo i ne čudi.

U umetničke se, kao i ma koje druge slobode koje ne prete ugrožavanjem sloboda ili nametanjem stavova neistomišljenicima, ne sme dirati. A svaka sloboda, pa i umetnička, zahteva i neki stepen odgovornosti. Ako ne prema učesnicima događaja, na primer počivšem predsedniku Vlade Đinđiću, a o načinu na koji je prikazan su govorili oni koji su bili njegovi bliski saradnici u stvarnosti, a ne mašti, onda makar prema sopstvenim, iskreiranim likovima i njihovim profesijama.

Jedan od glavnih aktera serije, novinarka Milica, pita, u jednoj od scena poslednje epizode, Dragana Jočića, ministra policije, zbog čega je Demokratska stranka Srbije ušla u koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije. Nijedna novinarka ni novinar takvo pitanje nikada nisu mogli da postave, zato što takve koalicije, koalicije Demokratske stranke Srbije i Socijalističke partije Srbije, nije bilo. Ona nikada nije napravljena. Koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije je napravila jedna druga stranka, Demokratska stranka, 2008. godine.

Po mom mišljenju, a na njega imam pravo, na neodgovornosti ma koje profesije se, bez obzira na gledanost, šerove, produkcijske uspehe i dobijene nagrade, ne gradi bolje društvo. Scenaristi serije i oni koji su je finansirali, uključujući i RTS, su bez obzira na uvodne napomene u svakoj epizodi, u zabludu doveli mnogo onih koji odrastaju danas i odrastaće u budućnosti, a nisu živeli ili imali saznanja i sećanja na vreme koje „Sablja“ prikazuje. Zbog te štete koju su, krčmeći i državne pare, napravili, Srbija sigurno neće biti bolja. Želim da verujem da u momentima svojih činjenja toga nisu bili svesni. Jesu li to radili sa namerom ili ne, pokazaće vreme.