Autor teksta je te 2015. godine svedočio suzama radosnicama navijača Partizana koji su odrastali na uspesima košarkaške sekcije predvođene Vujoševićem u momentu objave informacije da predsedničku ulogu preuzima njihov nekadašnji idol, jedan od najboljih učenika crnogorskog trenera.
Ali, radost je bila kratkog daha. Peković je smenio Vujoševića, na njegovu poziciju postavio Petra Božića i učinio ga potrošenom legendom koja je potom, na svu sreću, uspela da izgradi dobru trenersku karijeru uprkos početnom fijasku.
Sa ubrzanjem od devet godina, FK Partizan se našao u sličnoj situaciji kao tada KK Partizan – sa krnjavom upravom, u dugovima, bez para i načina da se izađe na zelenu granu.
Nadu u to dala je još jedna crnogorska legenda kluba, Predrag Mijatović, čovek sa bogatom fudbalskom i funkcionerskom karijerom, čiji je dolazak na trusno područje srpskog sporta delovao kao misaona imenica, pa i dan pre njegovog pojavljivanja na konferenciji za medije u Humskoj 1.
Punim ustima „partizanštine“ Mijatović je odgovarao na pitanja medija, govorio o lošem stanju u klubu, ali i isticao reči podrške treneru, nekadašnjem reprezentativnom saigraču, kolegi iz napadačke linije – Savu Miloševiću.
Mesec i po dana kasnije isti taj Mijatović je stavio potpis, zajedno sa istim tim Miloševićem, na saopštenje u kom se razilaženje obrazlaže bizarnim detaljisanjem o tome da li je jedan levi bek uopšte trebalo da zaigra.
Bizarno bi bilo da se dešava na nekom drugom mestu. Ovde nije. Smena trenera zbog želje da član Radne grupe zadužen za sportska pitanja odredi da li treba da igra „ovaj“ ili „onaj“ daleko je od domena sportskog.
U saopštenju koje su potpisali Mijatović i Milošević navodi se da je taj igrač stigao u Partizan u vreme „bivše vlasti“, čime se aludira na to da je bio deo nekakvog dogovora, dok kuloari beogradske čaršije bruje od neproverenih glasina o tome da je njegov menadžer bivši vođa navijača, kao i da je u klub došao „da bi trčkarao i primao platu“.
Da li je Miloševićeva ideja da momka koji prima platu za trčkaranje privede stvarnoj svrsi osnovnog posla i iskoristi štagod može od njega da ne bi bio samo na šteti kluba, već i da nečemu koristi „loša poruka“ za koju Radna grupa tvrdi da je poslata navijačima ili je stvarna loša poruka činjenica da je zbog bizarnosti slučaja jednog igrača trener smenjen?
Mijatović veruje da zna šta je loša poruka, ali se čini da se u svemu žestoko preračunao jer isti ti navijači Partizana koji su ga gromogalasno pozdravili na prvom pojavljivanju u Humskoj ne gledaju blagonaklono na njegove poruke koje konstantno šalje sa svoje medijske turneje kojoj se, čini se, nema kraja.
Ili će ovaj njegov potez biti i njegov kraj? Pekovićeva smena Vujoševića svakako je bila za nekadašnjeg ubojitog košgetera i spasavanju njegovog kredibiliteta nije pomoglo ni angažovanje jedne istinske navijačke legende i izuzetnog košarkaškog stručnjaka Aleksandra Džikića, kao što ni Mijatoviću neće pomoći ukoliko na klupu dovede, kao što se očekuje, Sašu Ilića.
Biće to njegov Petar Božić koji je verno stajao uz Vujoševića kao što je Ilić aplauzom pozdravljao Miloševića iz svečane lože stadiona u Humskoj 1, sada ispražnjenoj za prethodnu garnituru, ali napunjenoj novim licima koja rapidno tope poverenje kod poslovično nepoverljivih navijača Partizana.
Ukoliko Mijatović nastavi u ritmu kakav je sam zadao, sigurno je da će mu na stadionu u Humskoj od 20.000 ljudi u utakmici protiv Čukaričkog ostati samo ti iz lože, verovatno spremni čak i da preuzmu njegovu funkciju, ukoliko se negde tamo proceni da je posao za koji je doveden obavljen – kao u Pekovićevom slučaju.