Dvojicu poznatih ruskih ratnih reportera sreli smo u Kusturicinom Drvengradu, gde su kao počasni gosti učestvovali na festivalu dokumentarnog filma „RT-dok: Vreme naših heroja“.
U zoni rata ostaju po nekoliko dana, noće sa vojnicima u rovovima i šatorima. Žive u istim uslovima, kako bi u potpunosti proživeli atmosferu rata i napravili izveštaj koji nije suvoparna formalnost. Oni nisu od onih novinara koji „svrate“ na front, naprave par zabeleški i momentalno pobegnu u sigurnost. Oni ostaju, sede i pričaju sa vojnicima, lože vatru, dele hranu, noće sa njima po zemunicama…
Novinare često pokušavaju predstaviti kao heroje. Ali mi nismo nikakvi heroji i malo imamo veze sa herojstvom, jer uvek možemo da se vratimo u udobnu sredinu i odmorimo, dok oni momci, pravi heroji, tamo ostaju 24 sata dnevno. To je nešto što mi možemo samo delimično osetiti, rekao je Pegov za Sputnjik.
Ratni reporter Semjon Pegov
© Foto : Sputnjiku ustupio festival RT-dok: Vreme naših heroja / Ratni reporter Semjon Pegov na festivalu dokumentarnog filma „RT-dok: Vreme naših heroja“
Kao da samo pribavljanje materijala po zgarištima i nagaznim minama, između granata i na meti snajpera nije dovoljno izazovno, slanje materijala takođe predstavlja izazov. Ponekad se, objašnjava naš sagovornik, novinar nađe u samom epicentru borbe, zatim „skokne“ na mesto gde ima signal, pošalje ili objavi materijal i vrati se u borbu. To može trajati i deset minuta, ali i nekoliko sati.
Pegov je izveštavao o sukobima u Nagorno-Karabahu, o četvorodnevnom sukobu u Gruziji a sada pokriva specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini. Ranjen je 2022. godine u blizini Donjecka, ali se u potpunosti oporavio. Nagrađen je ordenom „Za zasluge za otadžbinu“ i Ordenom za hrabrost.
Novinari moraju da znaju sve
Današnji novinari, objašnjava Pegov, moraju biti univerzalni. Moraju znati da pišu, snimaju, montiraju, obrađuju materijal i objavljuju ga.
Kada zapošljavam ljude u svoj tim, kažem im da moraju znati sve. Danas više nema „osobe za jednu funkciju“. Morate biti i izveštač i kameramen, čak i ako ste samo snimatelj. Pored svega toga, prvo i najvažnije je naučiti osnove prve pomoći.
Ljudi pripremaju hranu u dvorištu, periferija Marijupolja.
© Sputnik / Alexey Kudenko
/ Upravo je to ono što Pegov poručuje mladim novinarima koji odlaze na front. Džabe i snimanje i pisanje, ako je život u opasnosti. Osnove medicine su neophodne svakom čoveku koji odlazi na front i bitnije od smišljanja naslova ili hvatanja dobrog kadra je pružanje prve pomoći i zaustavljanje krvarenja. To je, kaže on, pitanje života i smrti, ali ne samo sopstvenog, već i svih onih oko vas. To je vojna kultura koja se, kaže on, mora usvojiti i koja se mora podrazumevati – baš poput pranja zuba.
Važno je takođe i izbegavati besmislene i nepotrebne rizike. Naša glavna misija je napraviti materijal i ispričati ljudima priču. Izuzetno je glupo upuštati se u besmislene rizike i mladim novinarima bih poručio da pažljivo razmišljaju o svakom svom odlasku na front.
Stambeno naselje u oslobođenom gradu Selidovu u Donjeckoj Narodnoj Republici.
© Sputnik / Stanislav Krasilnikov
/ Šta je „pravo“ novinarstvo
O svojim iskustvima iz izveštavanja sa fronta za Sputnjik je govorio i istaknuti ruski vojni dopisnik i član saveta pri Ministarstvu odbrane Rusije Aleksandar Sladkov.
Sladkov od osamdesetih godina prošlog veka radi kao novinar, a pokrivao je rat u Čečeniji, sukob u Pridnjestrovlju i Avganistanu, građanski rat u Tadžikistanu i sukob u Gruziji, a danas izveštava sa ukrajinskog fronta.
Po mišljenju Sladkova, koji od 1996. do današnjeg dana niže odlikovanja, od Ordena časti, preko Ordena za hrabrost do mnogobrojnih nagrada za svoj rad, ratni reporteri su zapravo u potrazi za jakim emocijama.
Oni se na neki način kriju od pravog novinarstva i pokušavaju da kroz ratne reportaže iskoriste talas velikog naboja i emocija koje neminovno prate ratno stanje kako bi privukli pažnju na sebe, dok je pravo novinarstvo u pozadini. Ono je u kulturi, sportu, društvneim temama i pitanjima, ekonomiji, finansijskim sferama… pravo novinarstvo leži u pronalaženju heroja u svakodnevnom, civilnom životu. Najlakše je otići u rat, ali raditi u pozadini — to je pravi herojizam, smatra Sladkov.
Ratni reporter Aleksandar Sladkov
© Sputnik / Oleg Ivanov / Ratni reporter Aleksandar Sladkov na festivalu dokumentarnog filma „RT-dok: Vreme naših heroja“
/ Aleksandar Sladkov se 2014. godine uputio u Donbas, odakle je redovno slao izveštaje i analitičke materijale, a takođe je vodio intervjue sa ukrajinskim zarobljenicima. Danas aktivno vodi telegram kanal „Sladkov +“, koji ima skoro milion pretplatnika. On nastavlja da prati aktuelna dešavanja i njegovi izveštaji obilaze čitav svet, uprkos tome što se zbog svog rada od 23. juna 2023. godine nalazi na listi sankcija svih zemalja Evropske unije.
Susreti sa Srbima
Sagovornici Sputnjika se prisećaju i susreta sa Srbima. Pegov kaže da je to bilo prvi put u Donbasu 2014. godine. Donbas je, kaže on, čitava Rusija u malom pakovanju i on je zahvalan srpskom narodu na svoj humanitarnoj pomoći, moralnoj podršci i iskrenosti svih ljudi koji su se Rusima pridružili u borbi za istinu.
I Sladkov je imao prilike da sretne Srbe na ratištu - prvi put je to bilo devedesetih godina, u bivšoj Jugoslaviji. Tamo je sreo hrabre ljude koji „znaju kako se gine“. Iako Srbi danas nemaju vojne kapacitete da samostalno odbiju napade Zapada, njihova velika prednost je, kaže on, ta što su jedinstveni.
Ratni reporteri Aleksandar Sladkov i Semjon Pegov na festivalu dokumentarnog filma „RT-dok: Vreme naših heroja“
© Sputnik / Oleg Ivanov / Ratni reporteri Aleksandar Sladkov i Semjon Pegov na festivalu dokumentarnog filma „RT-dok: Vreme naših heroja“
/ Sladkovu su ostali u sećanju susreti sa Srbima tokom rata u Bosni i Hercegovini i kasnije na Kosovu, a i u Beogradu gde je bio stacioniran 1999. godine, tokom NATO bombardovanja.
Srbe sam upoznao 1995. godine kod Sarajeva, a posle i na Kosovu, pre dolaska mirovnih snaga. Srbi su ozbiljni momci, pravi borci, usmereni na pobedu. Međutim, bez nuklearnog oružja, teško je izboriti se za svoje mesto u današnjem svetu. Kakva god da vam je ideologija, nuklearno naoružanje joj u svakom slučaju pomaže. Ako ideologija sama vodi borbu, teško joj je da pobedi. Potrebna je snaga. Danas sve zavisi od Rusije. Ako Rusija sada pobedi, a ona će pobediti, Srbija će svakako, kao duhovni i ideološki saveznik Rusije, imati lakši put, uveren je Sladkov.
Po njegovom mišljenju, stub na koji su i Srbi i Rusi oslonjeni, snažan je. Srbi žele da ostanu Srbi, isto kao što Rusi žele da ostanu Rusi i to im je glavni putokaz, u tome su ujedinjeni. Što se razlika tiče, kaže da su Srbi slabiji u vojnom pogledu, ali su za razliku od Rusa jedinstveniji.
Pogledajte i: