Bilo je to u jednoj zemlji van brdovitog Balkana...

Ali ko zna šta bi i kako bilo po pitanju vernosti da je mladić iz porodice Kapuleti imao prilike da vidi Mariju Šarapovu ili Pamelu Anderson, pa mesto junaka - tragičara Šekspirovog dela zauzimaju fudbal i politika.

Najnovije poglavlje ovog romana kom kraja nema, jer se proteže u bezbroj tomova, pre nekoliko dana su u susretu odigranom u okviru UEFA Lige nacije „napisali“ fudbaleri Rumunije i kvazitvorevine „Republika Kosovo“, a na koricama se, bez njenog mešanja, našlo ime Srbije.

„Kosovari“ bi rado u kućama rumunskih reprezentativaca odigrali „šotu“, navijače našeg istočnog suseda, zbog podrške koju pružaju Srbiji, bacili niz Prokletije, a siroti Holanđani su, sa najvišim vrhom na nivou dužih merdevina srpskih neimara, doduše od radosti nakon pobede nad ljutim rivalima Nemcima u polufinalu Evropskog prvenstva 1988. godine, na trgu u Amsterdamu bacali uvis svoje bicikle, okrećući pedale istorije, jer su im „švabe“ tokom okupacije u Drugom svetskom ratu zaplenile (sve) bicikle.

Da ova utakmica nije imala predigru, potom i to „treće poluvreme“, ostala bi zabeležena po tome što je igrana na stadionu Hamburgera, a to je, sem za Holanđane koji su nekoliko dana kasnije osvojili titulu, bitno koliko i brzina kojom je neki automehaničar pojeo hot - dog u pustinji Arizone ili ime neznanog junaka u Burskom ratu, a u knjizi Sajmona Kupera „Fudbalom protiv neprijatelja“ pre bi završila priča o nasukanim kitovima i izvajanim skulpturama „slavnih“ umetnika iz Burkine Faso.

Nastavljajući provokacije započete 14 godina ranije, kada su nemački mediji narušavali red i mir u redovima „narandžastih“ plasiranjem vesti o tome kako je Johan Krojf „driblao“ starlete, zalivajući to uživanje šampanjcem, pa se njegov tim u meču za trofej na planetarnom šampionatu osušio kao „bela lala“ u nenađubrenom stakleniku, ne osvrćući se na to što Rud Gulit, glavni kuvar za mešanje rivala, nije naručio buđenje, pogotovo ne usred noći, pozivali ga telefonom da bi mu postavili pitanje u kom je klubu pre Milana igrao (!?!), kao da je motor Holanđana karijeru gradio u Nezaualkojotlu a ne u PSV-u.

Podsvesno vezani za trijumf nad „lalama“ u finalu Mondijala te 1974. godine, uzdajući se opet, kao i tada, u domaći teren, Nemci su ipak igrali bez energije, jer su krila na veterenjači holandske jedanaestorke dvaput odnela loptu u mrežu organizatora takmičenja, dok su „panceri“ samo jednom probili odbrambeni front izabranika Rinusa Mihelsa, a da se u nekih 100 kilometara udaljeno Severno more, kome gravitira Hamburg, grad domaćin dvoboja, ulije Crno, pobrinuo se Joan Igna, arbitar iz Rumunije, dosuđujući po jedan, najblaže rečeno, sumnjiv penal za oba državna tima.

Po završetku utakmice, u kojoj su Frank Rajkard i Marko fan Basten postigli golove za Holandiju, a Lotar Mateus doneo kratkotrajno vođstvo Nemačkoj, domaćine „EVRO ’88“ je bolela glava, a njihove komšije iz zemlje niže od nivoa mora, po svemu sudeći, stomak.

Pošto se Ronald Kuman, stameni defanzivac, nije setio da se papirna galanterija, osim u fabrikama namenjenim za tu vrstu proizvoda, može naći i u prodavnicama, iskoristio je dres nemačke selekcije, dobijen u razmeni sa Olafom Tonom, umesto toalet – papira. Šta će mučenik, umor čini svoje, a fiziološke potrebe se ne mogu odlagati. Zapravo mogu – ali strada organizam. Stradao je, ako ne šire ono bar u nemačkim očima, njegov karakter, ljudskost, sportski duh, pristojnost.

Primer evrounijatskog bratstva i harmonije, nema šta!

Kako holandski narod valjda nema junačke pesme, slavni Kumanov kolega i sunarodnik Džoni Rep je ovaj potez aktuelnog selektora njihovog izabranog tima opisao stihovima koji jedino mogu završiti u herbarijumu osušenih tulipana, mada je, navodno, ujedno opisao taj Tomov dres i ružnu „uniformu“ Holanđana na šampionatu „starog kontinenta“ pre 36 godina:

U stvari, ništa nije obrisano, sukob je nastavljen dve godine kasnije na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990.

Neko je, očigledno, ukrao i papir i gumicu za brisanje.

Ko?

Taj zli par – fudbal i politika.