Ovako je za Sutnjik govorio profesor Univerziteta u Beogradu, najstariji predstavnik ruske bele emigracije, Andrej Tarasjev, koji je zadužio Srbiju:
„Kada pomenem da je i Sveti Jovan odseo kod nas, svi kažu: ’Jao, pa ti si video Svetog Jovana Šangajskog! Je l‘ te blagoslovio?!‘ Kažem: ’Ne, udario je čvrgu meni i bratu prolazeći kroz kuhinju. Ja sam čvrknut svetitljskom rukom‘“.
Uvek vedar, da pomogne i da se našali spreman Tarasjev, čija porodica pamti pet generacija sveštenika, preminuo je u četvrtak u Beogradu u 91. godini.
Prenosimo razgovor s njim povodom sto godina od Oktobarske revolucije, tragedije koja je za Srbiju i Evropu bila blagoslov, donela znanje i obrazovanje.
U to vreme porodica Tarasjev odigrala je važnu ulogu u očuvanju duhovne snage Rusa pod novim okolnostima.
Oktobarska tragedija
Vitalij Tarasjev Oktobarsku revoluciju nikada pred svojim studentima nije nazvao „revolucijom“, već „oktobarskom tragedijom“, jer je, kako je govorio, podmetnuta Rusiji koja je bila seljačka zemlja, u kojoj je 85 odsto stanovništva živelo na selu.
„I moj otac je sa sela iz okoline Marijupolja, danas je to Ukrajina, a selo je tada bilo grčko-rusko. Jasno je da do proleterske revolucije nije moglo da dođe prirodnim putem u seljačkoj zemlji. Ona je veštački izazvana, Lenjin je dobio veliki novac, stigao je u specijalnom vagonu, ja to nazivam prvim bakteriološkim ratom. Rusiju je trebalo srušiti, a Rusi su bili nezadovoljni neuspelim ratom u koji je car, mučenik, ušao da bi zaštitio Srbiju. Poznata je njegova rečenica: ’Ruski car je od reči, Srbija može biti mirna‘, koju je u telegramu napisao predsedniku vlade Nikoli Pašiću. Sve je to jedna velika tragedija“.
Trasjev je ipak bio zahvalan Lenjinu, upoznao je njegove roditelje. Bogoslova sa juga, sa Azovskog mora i devojku iz Kostrome, odakle su i Romanovi, iz plemićke, vojne porodice, ćerku budućeg generala carske i Bele armije, mogla je da upozna samo izbeglička tragedija.
Profesor Andrej Tarasjev je okupio i hor "Lučinuška" koji čuva tradiciju slovenskih naroda
© Foto : Sputnjiku ustupio Ruski dom
Rusi Srbima kao najrođeniji
Otac našeg sagovornika stigao je u Srbiju 1921. godine, u njoj je najtoplije primljen:
„Stalno ponavljam, nigde u svetu ruske izbeglice nisu primljene kao u Srbiji. Pojedini su prešli u Makedoniju, nisu bili zadovoljni, ni Grci nas nisu dobro prihvatili. Srbi su nas dočekivali kao najrođenije. Za Ruse je mnogo učinila i država, kralj Petar i regent Aleksandar, koji je u Petrogradu pohađao najelitniju vojnu školu. Ali šta bi sve to vredelo da nas nije prihvatio narod! Rekao bi čovek u tramvaju u Beogradu: ’Molim vas, biljet‘, ne znajući da kaže ’karta‘, a odgovor je bio: ’A, ti si Rus? Vozi se džabe‘“, svedočio je Andrej Tarasjev.
Tromilionsku emigraciju činila je uglavnom inteligencija, bilo je 95 odsto pismenih i veliki broj visokoobrazovanih. Srbiju je primila Tolstojeve, Nikolaja Krasnova i druge arhitekte koje su gradile posleratnu zemlju, pilote, profesore Univerziteta među kojima je bio čuveni vizantolog Georgije Ostrogorski. Stigao i doktor Aleksandar Ignjatovski, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu.
„Često kažu: ’Hvala vam, vi ste nama doneli balet‘, aludirajući na dolazak Nine Kirsanove, ali ja kažem: ’Hvala vam na tome što pamtite, ali nije revolucija izbila u Riju za vreme karnevala, pa su sve igračice pobegle kod vas, kako možete da zaboravite da je stiglo toliko hirurga, duhovnika, teologa‘. Za mene je duhovni uticaj najvažniji“.
Liturgija pod vedrim nebom
Tarasjev je svoja i sećanja svojih savremenika sabrao u knjizi „Četiri duhovnika“, koja govori o okupljanju Rusa oko crkve. To je sećanje na protu Vladislava Nehljudova, Petra Belovidova, shiarhimandrita Amvrosija i shiigumaniju Katarinu. Rusi su obnovili žensko monaštvo koje je nestalo u tursko doba, liturgijski život tekao je i pre izgradnje ruske crkve u Beogradu.
„Protojerej je služio vaskršnju liturgiju na ledini na kojoj će kasnije biti izgrađena crkva, uglas ga je pratilo i po pet hiljada vernika sa upaljenim svećama. Na toj poljani Rus je rekao Srbinu: ’Ne gledajte ovu damu što je tako skromno obučena, ona je inače dvorska dama, ne zamerite što je ovaj starac tako skromno obučen, on je bio gubernator jednog grada‘. A Srbinu to dosadi, pa kad je ugledao neko kuče, kaže: ’E moja kuco, ti mora da si u Rusiji bio bernardinac‘“, pričao je uz osmeh Tarasjev, pokušavajući da dočara situaciju u kojoj se našlo rusko plemstvo i sveštenstvo.
Dolazak plemstva u Srbiju bio je tragedija za ruski narod, ali istovremeno blagoslov za Srbiju, i ne samo za nju. Po Evropi su se prosuli biseri ruske inteligencije i obrazovanja. Biseri ruske književnosti i umetnosti. Krajem leta 1922. godine ka Evropi se otisnuo i čuveni „filozofski brod“.
„Otišli su u Nemačku, a zatim u Francusku, u Pariz, u njemu je bilo jezgro ruske filozofije. To su bila takva imena, Iljin, Berđajev, Višeslavcev, Krasavin, Frank… To je bila elita ruske filozofske misli. Zašto vam ovo govorim? Berđajev u sećanjima kaže da nije hteo da ode, bio je spreman da se krije, da ode u logor, ali jedan od duhovnika mu je rekao: ’Idi, to je Božja volja, odlazak pravoslavnih Rusa u Evropu je misija. Upotrebio je baš tu reč. Znate, to je stvarno bila misija".
Čovek koji je nastavio misiju
Zahvaljujući velikom znanju i otvorenom srcu Tarasjev je nastavio misiju Belih Rusa. Studenti Beogradskog univerziteta pamte profesora Andreja Tarasjeva, koji je okupio i hor "Lučinuška" koji čuva tradiciju slovenskih naroda i osnivača Društva za očuvanje spomena na Ruse u Srbiji.
Srbi će ga pamitit i kao čoveka teološke misli. Bio je ipođakon hrama Svetog Trifuna na Topčiderskom groblju u Beogradu, u kojem je održao bezbroj duhovnih tribina.
Bio je i dugogodišnji stručni konsultant Patrijaršije SPC za ruski jezik, sa patrijarhom Pavlom, tadašnjim episkopom raško-prizrenskim, uspostavio je trajno prijateljstvo tokom zajedničkog rada u patrijaršijskoj Komisiji za prevod Novog zaveta.
Pogledajte i: