Dva velika poraza Evropske unije – u dvorištu Rusije /video/

EU je još tada pokušala da najpre pretnjama, a potom, pošto je zakon usvojen i određenim sankcijama oslabi vladajuću partiju Gruzijski san.

Ovakva strategija pokazala se potpuno promašenom i u predizbornu kampanju ušlo se sa saznanjem da će vladajuća partija osvojiti oko polovine glasova. Moglo je to biti za neki procentni poen ispod ili iznad, tek suštinski se apsolutno ništa ne bi promenilo.

Zato se prešlo na drugu strategiju. Ni tu ništa nije bilo tajno. Poznato je da su (postizborni) protesti dugo pripremani. O tome su mediji opsežno izveštavali. O nepravilnostima i rđavim izbornim uslovima govorilo se još u avgustu, mesecima pre nego što su glasači izašli na birališta. Međutim, u velikoj meri, i ovo se pokazalo promašenim pristupom.

Na čelo protesta stala je predsednica Salome Zurabišvili, koja je generator tekuće krize u Gruziji. Zurabišvilijeva, ćerka poznatih gruzijskih (antikomunističkih) emigranata, svojevremeno je u Tbilisi stigla kao ambasador Francuske, zatim je po dobijanju gruzijskog državljanstva ekspresno imenovana za šefa diplomatije ove kavkaske republike, a sa te pozicije potom se vinula do mesta šefa države.

U političkom sistemu koji je kreirao Mihail Sakašvili takve stvari ne samo da su bile uobičajene, već i poželjne. Tako se dokazivalo stremljenje ka „evropskim integracijama“ i „zapadnim vrednostima“.

Eskalacija krize u Ukrajini doprinela je da se težnja vladajućeg Gruzijskog sna o „desakašvilizaciji“ političkog sistema preseli sa unutrašnje i na spoljnu politiku. Jer, zapadni stratezi želeli su da protiv Rusije otvore i drugi, južni front na Kavkazu.

Zurabišvilijeva je, logično, pokazala spremnost da sledi strateške ciljeve NATO i EU. Zarad „evropskih integracija“ i „zapadnih vrednosti“, ako je već nužno, treba i u rat protiv Rusije. Zapadni posmatrači izbora primetili su kako se proces odvijao u uslovima polarizacije.

To jeste tačno, ali treba pošteno napisati i ko je odgovoran za polarizaciju i zbog čega je do nje došlo?

Gruzijcima nije do rata, pogotovo im nije do rata protiv Rusije. Odnos Tbilisija sa Briselom počeo se kontekstualizovati od sredine 2023. godine na sasvim drugačiji način. Deluje paradoksalno, ali većina okupljena oko Gruzijskog sna do tada je uradila više na implementaciji pravila i principa EU u gruzijsko zakonodavstvo nego sve prethodne vladajuće garniture zajedno, uključujući i vlast Sakašvilija. Lideri Gruzijskog sna ne samo da nisu planirali bilo kakvu konfrontaciju sa EU, nego nisu ni nagoveštavali bilo kakvu promenu spoljnopolitičkog kursa.

Takođe, oštricu napada EU na Tbilisi dodatno su otupila dešavanja u Moldaviji. Na postsovjetskom prostoru gromoglasno je odjeknula vest o rezultatima moldavskog referenduma održanom samo sedam dana ranije. Potpuno očigledno, referendum o ubacivanju odrednice o evropskim integracijama u tekst moldavskog ustava organizovan je zajedno sa održavanjem prvog kruga predsedničkih izbora kako bi se „pogurao“ rezultat Maje Sandu.

Poruka je jednostavna: ako želite u EU, glasajte za kandidata kojeg podržava EU. Pri tome, Moldavija je država u kojoj je do sada beležena visoka podrška evrointegracijama (krajem 2023. godine iznosila je 69 do 72%), verovatno i najviša u celoj Evropi.

No, stvari su krenule neočekivanim tokom, pa se referendum završio velikim skandalom. Zvanični rezultati pokazali su najpre da je 50,5% izašlih glasalo protiv ovako sročenog ustavnog amandamana, ali se sutradan, nakon pristiglih „listića“ moldavske dijaspore iz zapadnoevropskih država ispostavilo da je prevagnulo „za“ sa 50,35%.

Istovetne scene ponovljene su u drugom krugu predsedničkih izbora. Sa jedne strane upitna je legalnost onoga što se odigralo, imajući u vidu brojne neregularnosti, uključujući i smišljeno onemogućavanje glasanja delu moldavske dijaspore u Rusiji, Kazahstanu ili Belorusiji.

Sa druge strane, otvoreno je pitanje legitimnosti daljeg nastavka evrointegracija ma koliko one realne bile. Kao i u Gruziji, moldavsko društvo podeljeno je zbog nove kontekstualizacije odnosa sa EU, a koja se svodi na pogled ka Rusiji. Biti za evropske integracije i zapadne vrednosti dokazuje se kroz ekstremni antiruski diskurs. Ako bude neophodno i otvaranjem još jednog fronta protiv Rusije.

Poput Gruzijaca i Moldavci pokazuju da tu cenu nisu spremni da plate. Zbog toga je suštinski EU doživela dva politička poraza – u Tbilisiju i Kišinjevu.

I zbog poraza u Kišinjevu Briselu će biti vrlo teško da implementira svoju drugu strategiju u Tbilisiju. Kako dokazivati nelegalnost izbora u Gruziji kada su priznali za legalan po svemu sporan referendum u Moldaviji? Kako ukazivati na „zloupotrebu“ konstruisane političke polarizacije u Gruziji, kada iste takve podele proizvodi sama EU u Moldaviji?

EU je postala talac svojih strateških promašaja u Ukrajini. Zbog toga sada kopni njen uticaj i u sredinama u kojima je do pre samo godinu dana i dalje bio poprilično širok i dobro ukorenjen. Igranje na političare poput Salome Zurabišvili ili Maje Sandu neće pomoći da se to stanje promeni. Naprotiv, uzrokovaće još veće krize i rezultirati ili neželjenim ili neočekivanim ishodima. Rezultiraće suštinskim porazima koji će dodatno problematizovati pozicioniranje EU i u poptunosti delegitimizovati proces evrointegracija.

Sudeći po prvim najavama, novi sastav Evropske komisije to ne vidi ili ne želi da vidi. Oni planiraju da nastave po starom. Zahvaljujući tome, stanje u „istočnoevropskom pojasu“ postajaće sve složenije, napetosti na unutrašnjem i međudržavnom planu će rasti, uz pretnju dalje haotizacije.