Veče uoči Radujkovog istupa, u sportskoj redakciji Sputnjika vodila se polemika o tome kako bi bilo optimalno organizovati srpski klupski fudbal.
"Prema inicijalnom planu elitni rang bi imao 12 klubova. Istovremeno, Prvu ligu sačinjavale bi dve grupe, ukupno 24 učesnika", naveo je dobro obavešteni novinar Sport kluba Branko Spasojević.
To je upravo bila i ideja do koje smo došli u sportskoj redakciji Sputnjika, svesni neophodnosti promena kako bi se nekako uhvatio voz za trku sa evropskom scenom.
Najpre, Superligu Srbije treba smanjiti sa sadašnjih 16 na 12 klubova kako bi se dobila konkurentnost.
Uz dužno poštovanje, mnogi aktuelni timovi su zalutali u elitni rang, možda trenutno jesu kvalitetniji od drugoligaša, ali ne doprinose poboljšanju nivoa konkurentnosti – u ovom momentu, posle 14 odigranih kola, imamo jednu ekipu sa 11, dve sa devet i jednu sa osam poraza.
Njihovim povratkom u niži rang takmičenja svi bi bili na dobitku, kvalitetnije ekipe u eliti bi imale teže utakmice i bile bi eventualno spremnije za evropska takmičenja, gde su trenutno inferiorni.
S tim u vezi, 12 ekipa bi mogle da se, manje-više, ravnopravno bore za svoja mesta, a posebno bi bila zanimljiva borba za opstanak, ako bi se odredilo da četiri tima napuštaju elitni rang na kraju sezone.
A gde će ona četiri kluba koje treba izbaciti da bi se došlo do 12? Pa, u drugu ligu, odnosno Prvu ligu Srbije koja sada ima takođe 16 klubova. I to je previše i način za rešavanje tog problema bi bio da se to takmičenje podeli na dve divizije, prema teritorijalnom kriterijumu, što bi smanjilo i troškove putovanja, a i učinilo utakmice atraktivnijim zbog lokalnih rivalstava.
Sever bi činile ekipe koje se nalaze u Beogradu i Vojvodini, Jug timovi iz ostatka Srbije, što korespondira sa aktuelnom podelom trećeg ranga – na grupe Vojvodina, Beograd, Istok i Zapad.
Prema ovoj ideji, Prva liga Srbije bi imala ukupno 24 ekipe, po 12 u divizijama Jug i Sever, opet bi ispadale po četiri, a upadale bi po dve iz svake grupe Srpske lige čime bi se dobila brža fluktuacija klubova, što znači i veći imperativ ka rezultatima i veću borbu za opstanak u višem rangu.
Ako su već ideje koje je proklamovao Radujko, a preneo novinar Spasojević, bliske onima do kojih smo mi došli, jedna naša je zasad „neotkrivena“, to je organizovanje još jednog takmičenja u dve divizije.
U njemu bi zajednički učestvovali timovi iz Superlige i iz Prve lige Srbije kako bi se obezbedile makar dve utakmice nedeljno za sve ekipe, kako bi se ispunila Radujkova ideja o promociji i napretku mladih igrača, uz imperativ njihovog igranja ili ograničenja učešća stranih fudbalera, a dodatnu čar bi unelo i finale za trofej, gde bi se sastali pobednici divizija.
Dakle, Superliga Srbije bi imala 12 klubova, Prva liga Srbije bi se delila na Prvu ligu Sever i Prvu ligu Jug sa takođe po 12, iz svakog ranga bi ispadale po četiri, Superliga bi se popunjavala sa po dve iz dve divizije, a one bi svoje dobijale iz divizija Srpske lige.
Uz to, organizovalo bi se i dodatno takmičenje takođe u dve divizije sa jednokružnim sistemom koje bi donosilo eventualnu novčanu nagradu, a u kom bi igrale ekipe iz prva dva ranga takmičenja, izuzimajući klubove koji izbore učešće u evropskim ligama, uz već pomenuto finale pobednika divizija.
Što se broja utakmica tiče, Superliga i divizije Prve lige bi imale po 22 utakmice, dodatno takmičenje po 17, ukoliko bude učestvovalo 36 ekipa, uz finale, što bi značilo ukupno 40 kola – svega dva manje od broja odigranih u vreme kada je Superliga Srbije brojala 20 timova, a to znači da je organizaciono izvodljivo.