Otkuda sva ova stradanja? Odgovore za Sputnjik daje otac Vasilije sa zapadnog branika pravoslavlja

Ovo u ekskluzivnom razgovoru za Sputnjik, na pitanje o patnjama pravoslavne braće u Ukrajini, kaže otac Vasilije, iguman manastira Zavala, branika pravoslavlja na zapadu, na rubu Popovog polja u Hercegovini:

"Jedino se pravoslavlje bori protiv greha u potpunosti. Mi smo ti sinovi Božiji, izabranici njegovi. Ako so obljutavi, čime će se osoliti sve drugo. Zato ćemo mi biti i prvi pokarani, kao što svoju rođenu decu prvo ispravljaš, pa drugu. Mi ćemo biti prvi upozoravani, da tako ne živimo, pa onda svi drugi".

Sa arhimandritom Vasilijem razgovarali smo posle liturgije u crkvi Vavedenja Presvete Bogorodice. Izgrađena je u 13. veku, nedavno je otkriveno, na znatno starijem hramu.

Manastir u kome je boravio Sveti Vasilije Ostroški više puta je rušen, Srbi koji nisu stradali od ustaškog noža, raselili su se u poslednjem ratu. U selo bez ljudi na ivici plodne ravnice koja vodi do mora, je nakon poslednjeg rata prvi, svojom voljom, došao upravo on.

Bio je potpuno sam u ovoj svetinji skrivenoj u steni, "Malom Ostrogu", gotovo 6 godina. Samo je crkvu zatekao u komadu, ali, kaže, tu je bilo ono što je važnije od svake zgrade:

"Blagodat nije otišla, ako su zgrade postradale od ljudske ruke, od ljudske zlobe, blagodat nije napustila to mesto. Kad sam došao, ja sam osećao to. Ne može se uopšte objasniti ljudskim jezikom, neku radost, osećaj neke starine, osećaj mira, ljubavi. I to sve nekako ujedno. Iako je sve bilo staro i porušeno, osećala se svetinja i blagodat u njoj".

Eparhija zahumsko-hercegovačka je polako obnavlja svetinju, crkvu, male konake podno stena, pa i isposnice u pećinama iznad manastira. U jednoj se i služilo dok je obnavljana crkva.

"Posle rata nije bilo mnogo bratstva, niti se moglo odmah sakupiti. Mogao sam tu biti, zato što sam imao iskustvo monaškog života pre nego što sam došao. Nije mi to smetalo, sva ova okolina koja je bila porušena i puna mržnje i zlobe. Monah gleda u srce i bavi se Bogom, ne bavi se mnogo svetom, zato i opstaje. Mnogo ga ne poremećuje ta spoljašnjost, bilo da je lepa ili ružna za oko. Mi se ne bavimo svetom, već Bogom i svojim srcem "

Otac Vasilije dodaje da monah time nije okrenut samom sebi, već i ljudima koji dolaze, pa mogu da se nauče da se bave Bogom i srcem.

Iako nekolicina monaha ovde živi po strogom monaškom pravilu, bez telefona na kojima je moguće čitati vesti i gledati fotografije, znaju šta se dešava "u svetu", pa i da se od Srba zahteva da se opredele, u koji će savez, na koju će stranu sveta, ko će ih zaštiti.

"To su obične laži koje đavo izmišlja kroz razne filozofije. Tako smo imali i komunizam gde se nudilo carstvo zemaljsko. Međutim, zato što je tako stvoren, čoveku je prirodno da živi sa Bogom, kad se odvoji od njega, počne da propada. I sve oko njega. Zato je i došlo do propasti tog društva. Đavo izmišlja razne filozofije, umetnosti, kulture, načine da čovek živi, ali uvek bez Boga. Ne treba ti Bog, šta će ti, možeš sam biti Bog, ti si sebi Bog. Moramo to jednom shvatiti, bez Gospoda koji je spasenje naše duše i priroda našega bića, ne možemo. To je jedini savez kome treba da se okrenemo".

Otac Vasilije dodaje da ima i većih zabluda od saveza koji se nude. Ima još izbora, a jedan od njih je, kaže, korito, da ljudi sebe svedu isključivo na telo.

"Ako se svedeš na telo, onda ti je potrebno korito. Da bude korito puno stalno. A onda moraš neprestano da radiš, pa se život svede samo na rad, jelo i piće. Izgubiš kontakt sa Bogom. Postaješ životinja. Bog te tako posmatra, iako imaš bogoliku dušu. Naša duša je tako velika i moćna da može da se sjedinjuje s njim. Mi to ignorišemo. Kad zrak sunca obasjava neko mesto, vidimo da li je to mesto prljavo ili čisto, ali taj zrak sunca se ne meša sa tim mestom. Tako je i čovek stvoren, može da živi bez Boga. Tu je veličina i opasnost čoveka, što ima slobodnu volju, može da je zloupotrebi, da je suprotstavi Bogu. Izlaz, rešenje je, da se Bogu vratimo. U svakoj situaciji, pa i u današnjoj".

Dodaje kako mu se jedan mladić požalio da nema dovoljno samopouzdanja. Mnogo se smejao tome, jer objašnjava u kakvom diktatu žive mladi ljudi danas, moraju da budu mali bogovi.

"Imati samopouzdanje, onako kako ga on tumači, to je, verovati u sebe. A to je gordost. Ali on to ne zna, misli da treba sebi verovati, svojim moćima i snazi, a vidi da ne može da postigne. Običan san ga nekad savlada, pa ne može da uradi što je naumio.

Samopouzdanje o kome psiholozi deci govore, uzdaj se u sebe, možeš ti to, za nas je to smešno. Ljudi koji počnu duhovno da žive, u zajednici sa Bogom, kroz vrline i Svete tajne, oni vide koliko je čovek nemoćan i koliko mu je neprestano potrebna pomoć Božija.

Naši stari koji su živeli hrišćanskim, jevanđelskim životom, čuvali su se greha. I sad ih sretnem, imaju dosta godina, Bog im je produžio život ovde na zemlji. Čestiti, pošteni ljudi, imaju snage, ali uvek kažu - ako Bog da".