Masovni odziv Novosađana i građana Srbije na apel za davanje krvi, paljenje sveća za pokoj duša postradalih i ozdravljenje povređenih u nesreći u svim gradovima Srbije, proglašavanje dana žalosti u tri države – osim u Srbiji, dani žalosti proglašeni su i u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, zastave na pola koplja u srpskim sredinama na KiM, samo su neki primeri gestova solidarnosti sa postradalima u najvećoj mirnodopskoj nesreći u istoriji Novog Sada.
Nacija je identitetska grupa i svako ko pripada naciji ima određeni stepen empatije, objašnjava Vuletić fenomen izliva opšte solidarnosti nakon nesreće.
„Tragedija je takva da izaziva i šire empatije, ali naravno da oni koji pripadaju zajednici u kojoj se tako nešto dogodi, imaju najviši stepen empatije i pokušavaju da pomognu koliko je to moguće i da na neki način saučestvuju u bolu porodica onih koji su nastradali“, kaže on.
Takav izliv osećanja nije nov i nije čudan. Kada se desi avionska nesreća, prvo pitanje je ima li u njemu srpskih državljana. Slično je i u slučajevima prirodnih katastrofa, kakvi su bili razoran zemljotres u Turskoj ili poplave u BiH ili Španiji.
„To je uobičajena i normalna situacija“, konstatuje on.
Podsetimo, četrnaestoro ljudi poginulo je, a troje je povređeno kada se nadstrešnica iznad ulaza u novosadsku železničku stanicu iznenada obrušila. Na apel za davanje krvi ispred Zavoda za transfuziju u Novom Sadu, gotovo u momentu se formirao ogroman red, a u drugim gradovima u Srbiji ljudi su solidarnost sa postradalima izražavali paljenjem sveća.